Trag

Neplivač sam. Ili da zaronim duboko, ili da hodam po vodi. I ti si to oduvek znao. Dobro, možda nisi baš uvek verovao u to, ali, znao si. Znao si i da mi duša nije samo tanana i nežna svila. Znao si da ima i zakrpe od šatorskog krila i da sam na njih posebno ponosna. Znao si da ne obećavam više no što mogu da dam, i da ne tražim više od onoga što dajem. Znao si da imam ožiljke na stopalima od trčanja preko zgarišta  bivših nada i da nikada neću obusti ponovo staklene cipelice. Znao si da se nisam odrekla svojih krila, samo sam ih poslala na odmor. Htela sam da pokušam da budem sasvim obična, makar od sedam do tri. Htela sam da za tvoju radost imam samo osmeh i vedrinu na licu. Da se pripitomim, ušuškam u pletenu korpu, među klupčiće i male mačiće. Pomaziš me, ja predem. Vratiš se kući posle napornog dana, ja ti se obradujem. Smestiš se u stolicu za ljuljanje, ja se sklupčam na tvojim kolenima i dremamo.

Ali ne...Ti si morao da me menjaš. Da zatalasaš moje prave linije i ispraviš moje krivine. Da pomisliš kako sam i ja, kao sve druge - od iste gline, koja se da preoblikovati, preinačiti, uliti u već spreman kalup. Čak sam i sama na trenutak pristala na to. Samo na trenutak, jer već u sledećem treptaju oka, videla sam rešetke zlatne krletke, svuda oko mene. I komadić plavog neba visoko, daleko, skoro nedostižno. I znala sam da smo na rubu provalije, a nemamo speleološku opremu. Učinimo li još samo korak, survaćemo se i zauvek razbiti. Ne, ne Nas. Samo iluziju da smo postojali.

Zato ću se vratiti po tragu, pokupiti sitne belutke koje smo prosuli za nama i od njih sagraditi branu, da zaustavim nadolazeću bujicu. Da zaklonim pustu puževu kućicu i gnezdo laste pod strejom,  da imaju gde da se vrate, jednom, kad požele. Da spustim kapke na prozorima pre oluje, i pomerim saksije s ljubičicama. Da se pozdravim sa policom za knjige i šerpicama na bele tufne. Da pomazim malo crveno jastuče s resama i kutiju s pismima i starim slikama. Da upijem mirise i obujem čizme za kišu. I da odem, bez osvrtanja. Samo, ovaj put neću bacati kamenčiće. Iza mene će ostati samo lelujavi pramenovi magle, koje će prvo jutarnje sunce rastočiti izmeću granja. Jer:

„Želim

da posle snova

ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneseš od mene samo

tugu i svilu belu

i miris blag...

puteva zasutih lišćem svelim

sa jablanova.“

            TRAG, Crnjanski Miloš