Traganje

Znate svi priču o Jasonu i Zlatnom runu. Mitska koliko i realna u onim stalnim sukobima oko vlasti, strahu od sopstvene senke, “volje za moć” koja zaslepljuje i uništava. Jason je pozitivac, bar bi tako trebalo da bude, ali grešnik u onom svom ljudskom, genetskom kodu (mada, ne bih ni bogove da prikazujem kao bezgrešne).  Za razliku od Sizifa koji je bio kažnjen da čitav život, glupo i manuelno, gura onaj kamen, Jasonu je sudbina odredila iskušenje u traganju i usud u nalaženju.

Ta večita ljudska potreba za traganjem i izazovima, motivacija i snaga, pokretačka energija i mobilizacija svega što se u jednom čoveku iskonski i inače nalazi.

Kakvi god motivi da se pod to podvuku, često je i nagon, za životinju instinktivni i sveden na opstanak, za čoveka usmeren na nešto više i ponekad pogrešno definisan. Ali, pokreće, daje smisao životu.

Ali, šta smo od Jasona naučili (ako smo uopšte naučili)?

Draž traganja nije u nalaženju, ni u motivu, u razlogu, nego upravo u iščekivanju šta ćemo to, u stvari, naći i koliko to truda treba da uložimo da do cilja stignemo? Koliku cenu treba da platimo, a koliko pogrešnih odluka usput da donesemo. Onih koje nam se kasnije mogu osvetiti... Da li je to za čim tragamo baš onakvo kakvim ga zamišljamo u onom malom delu našeg svesnog i spoznajnog?

Sve dok tragamo nosi nas taj  žar snage i volje, nekad i sulude hrabrosti, dok je ispred nas samo taj jedan cilj. Tek kad postanemo svesni da smo našli, onako prokleto ljudski, postajemo opet nezadovoljni. Jer, sad kad je tu, to naše zlatno runo, kao da odjednom izgubi sjaj, otrgnuto iz neizvesnosti. Magija nestane! Zlatni ovan postane obična ovca, nezanimljiva u stadu, neprepoznatljiva.

Kako se, posle svega, Jasonov veliki podvig pretvorio u njegov lični sunovrat? Zato što nije postao kralj ili zato što je negde usput pobrkao prioritete? Ostade sam pod trošnim obodima svog broda Arga, prazan i napušten. Šta je to Jason izgubio kad je našao?  Sebe!

Koliko god traganje bilo izazov, budilo želju i očekivanja, ne smeš izgubiti sebe na putu svih tih iskušenja.

Ono što u teškom pohodu nađeš, ne daj da ugasne negde u izgubljenoj strasti i da u tebi prigušii svetlo i žar za daljim traganjem. I u nađenom ima još mnogo toga da se otkrije, skriveno, pritajeno, vidljivo nekad samo srcem, ne očima...

Ne diži ga na pijedestal, ne klanjaj mu se, ali ga čuvaj i poštuj, ako možeš i voli, da te podseća na sve žrtve koje si podneo.
Svako ima svoje Zlatno runo, veličanstveno i prokleto, ali samo od nas samih zavisi koju ćemo stranu više trošiti.

Trag u nama koji ostavlja traganje uvek je neki podsetnik i opomena da se na isti put ne možemo vratiti i ispraviti greške.

Violeta Živkov