Tri priče - Ja imam talenat

Možda postoje neki mali problemi koji se teško rešavaju. Sigurno postoje veliki problemi, koji se rešavaju veoma lako.

Ali, sigurno i je još jedno – mada je ljubiteljima literature o radu na sebi poznato kako uzrok problema često leži u neprihvatanju odgovornosti za sopstveni život, u emotivnoj blokiranosti, ili u nedostatku motivacije i snage, nije uvek tako. Slede priče tri osobe kojima ne nedostaju ni snaga, ni prihvatanje odgovornosti, ni emotivni impuls, uz to su i veoma plemeniti, ali se ipak nalaze u naizgled bezizlaznoj, tegobnoj situaciji – u « centrifugi ».

Monolozi koji slede su izmišljeni. Ipak, ne sumnjam da će svaki čitalac, bar u jednom od njih, prepoznati nekoga koga poznaje, ili čak sebe.

Namera ovog teksta nije da ugasi nadu, već baš naprotiv, da ohrabri.  Jer, izlazi iz ovakvih stanja postoje. Ne mogu se predvideti, već iskrsavaju, skoro kao deus ex machina, kada autori ovih, potpuno iskrenih i  tačnih  monologa, svoju priču sagledaju i iz drugih uglova, isto tako iskreno i tačno. Kada se scena, do tada obasjavana samo jednm reflektorom, osvetli i iz drugog ugla, ukaže se i izlaz, koji je sve vreme bio tu, u mraku.

JA IMAM TALENAT

Nekada je ženama bilo lakše. Naravno, ne mislim na sirotinju, pa sirotinji je bilo i biće teško u svim vremenima. Ali prosečnim ženama, iz srednje klase, bilo je neuporedivo lakše, jer su imale samo polovinu današnjih zaduženja i još su uz to bile i veoma poštovane. Dobre domaćice, dobre majke su bile uzor, o njima se govorilo s uvažavanjem. Danas,međutim, žena treba da pokaže uspeh i na poslu i u kući i s decom, a ni u čemu nema pomoć. Biti domaćica je nešto trećerazredno, ponižavajuće, a za žene koje svoje ispunjenje nalaze u materinstvu vlada mišljenje da su malo blesave, osobe nižeg reda, kao da nije njihova zasluga to što su im deca dobri đaci, negovana, lepo vaspitana. Meni moje drugarice ponekad, kad mi se žale na probleme sa svojom decom, kažu: „Blago tebi, ne znaš ti kako je to, tvoje deca su dobra i uzorna“. I jesu, nego šta! Ali valjda tu ima i neke moje zasluge, pobogu!?

Ja sam oduvek imala talenat da sve oko mene bude lepo i prijatno. Mislite da je to lako? E pa, nije. To je redak dar. Koliko kuća znate, da vas vuku da tamo ponovo odete? Ne ukućani, već baš kuća, atmosfera koja u njoj vlada? Ne znam, možda je to u stvari talenat za arhitekturu ili dizajn, ali mene te studije nikako nisu vukle, a i povela sam se za opštim sistemom vrednosti, da studiram ono što se bolje plaća, što garantuje dobar život. I tako je taj moj talenat ostao za „po kući“ gde mu, uostalom, i jeste mesto. Ali, moju baku su svi hvalili zato što je umela isto ovo što sad umem i ja, ceo grad ju je poštovao, a moj talenat niko ne priznaje! Odnosno, priznaju ga, ali ga ne vrednuju. Ni moja porodica. Čak zbijaju šale na moj račun; moj muž je izmislio štos da zasenjuje društvo, kaže: „Ja se od svega na svetu najviše plašim proleća. Čim začujem cvrkut ptica, to je znak da me čeka da teglim nameštaj po kući.“

Pa jeste, volim svake godine malo da promenim raspored, poneku boju, zavesu... Ali to nije razlog da mi se on podsmeva u društvu; još ispada kako je on divan, široka duša, a ja zaludna lujka! I moja baka je svake godine ponešto renovirala u kući, a deda joj se uvek divio zbog toga. Nikad se nije bunio što joj je pomagao, ma nije to čak ni pominjao. Deda je jedini zarađivao, ali je smatrao da moja baka radi više nego on, jer su na njoj bili svi domaći poslovi i vaspitavanje dece. Ovaj moj muž i njegovi pajtosi cvetaju od sreće ako zarađuju po koju hiljadarku više od svojih žena; onda se osećaju kao silne baje, a ne umeju sebi ni jaje da isprže. Prosto mi se gadi kako je on jedan sitan, iskompleksiran materijalista! Dok sam zarađivala više od njega, bio je manji odmakovog zrna, najbolji muž na svetu – pomagao u kući, poštovao moje mišljenje, nikad se nismo svađali. Otkad mu je bolje krenuo posao, digao je nos nebu pod oblake, a prema meni se ponaša kao prema osobi nižeg reda, čije hirove trpi zato što je dobar i tolerantan. Kakav mamlaz.

Ja sam napravila svetao, harmoničan dom. Mislila sam da smo ga pravili zajedno, ali sad vidim da nismo. Napravila sam ga ja. Ta želja, da oko sebe pravim lepo, sve me jače privlači. Volim da pravim kolače, pa da ih lepo aranžiram, da spremam večere i ručkove, da uređujem ugodne kutke u kući i bašti. Ali, to sve čovek ne radi za sebe, nego za one koji su mu dragi, da bi zajedno u svemu tome uživali. To je veliki talenat. Ja osim te moje bake, koja mi je uzor, nikog nisam znala da ume svakodnevni život da pretvori u umetnost. Kad je moj muž konačno počeo bolje da zarađuje, nadala sam se da ću sad moći da prestanem da idem na posao, te da se konačno posvetim porodici i kući, što me čini srećnom. Umesto toga, on se pretvorio u tupavog muškog šovinistu koji više nikoga osim sebe ne vidi. Više nemam inspiraciju. Mrzi me da se doterujem, mrzi me da vežbam i da budem u formi. Zašto bih, kad nemam za koga? Ovog proleća, bogami, neću ni vaznu za cveće da pomerim s kraja na kraj stola, a ako hoće da jede specijalitete, nek ide u kafanu. Praviću deci, kad im dođe društvo, a on nek vidi kakav će mu biti život bez mojih talenata, kojima se podsmeva.

Znam da nije dobro što ovako razmišljam, volela bih da mogu da zauzmem neki racionalan pristup i da mu prenesem šta osećam, umesto što počinjem da ga prezirem i postajem autodestruktivna. Ali ne mogu. Postao je glup kao ćuskija i ništa do njega ne dopire.

Milica Cincar-Popović