Tri priče - Ostati krmanoš i kad zdravlje posustane

Možda postoje neki mali problemi koji se teško rešavaju. Sigurno postoje veliki problemi, koji se rešavaju veoma lako.

Ali, sigurno i je još jedno – mada je ljubiteljima literature o radu na sebi poznato kako uzrok problema često leži u neprihvatanju odgovornosti za sopstveni život, u emotivnoj blokiranosti, ili u nedostatku motivacije i snage, nije uvek tako. Slede priče tri osobe kojima ne nedostaju ni snaga, ni prihvatanje odgovornosti, ni emotivni impuls, uz to su i veoma plemeniti, ali se ipak nalaze u naizgled bezizlaznoj, tegobnoj situaciji – u « centrifugi ».

Monolozi koji slede su izmišljeni. Ipak, ne sumnjam da će svaki čitalac, bar u jednom od njih, prepoznati nekoga koga poznaje, ili čak sebe.

Namera ovog teksta nije da ugasi nadu, već baš naprotiv, da ohrabri.  Jer, izlazi iz ovakvih stanja postoje. Ne mogu se predvideti, već iskrsavaju, skoro kao deus ex machina, kada autori ovih, potpuno iskrenih i  tačnih  monologa, svoju priču sagledaju i iz drugih uglova, isto tako iskreno i tačno. Kada se scena, do tada obasjavana samo jednm reflektorom, osvetli i iz drugog ugla, ukaže se i izlaz, koji je sve vreme bio tu, u mraku.

OSTATI KRMANOŠ SVOG ŽIVOTA I KAD ZDRAVLJE POSUSTANE

Pogubio sam se, više ne znam gde udaram, ali znam samo da ne smem da se predam.

Dok sam bio zdrav, gledao sam kako ljudi, kad se ozbiljno razbole, pomahnitaju – isprobavaju sve za šta čuju, slušaju i koga treba i koga ne treba. I ono života što bi mogli da imaju, propadne im jer im je svaka misao upućena ka bolesti i načinu da sebi nađu lek. Skoro po pravilu pri tom namuče celu porodicu i emotivno i finansijski. Promene karakter, postanu opsednuti svojom bolešću, budu krave muzare za plejadu prevaranata, a zlotvori za one koji ih vole i o njima se brinu.

U to vreme, dao sam sebi reč: “Nikad tako nešto neću napraviti. Ako se razbolim, biću racionalan i neću birati život po svaku cenu. Želim da živim kvalitetno i da me moji bližnji nose u lepoj uspomeni, a koliko će to trajati, u Božjim je rukama.“

Dao sam reč i pogazio je. Jer, ne stavljaju bolesti čoveka pred izbor: život ili smrt,već ga bacaju u agoniju, bez izbora. Upravo iz ljubavi i odgovornosti prema našim bližnjima, upravo zato što gledamo kako troše svoj život, svoj san i novac i vreme na nas, upravo iz griže savesti što pate oni koji nas najviše vole, počnemo besomučno da tražimo lek. Između bolesti i smrti je dug, dug period agonije. Retke su bolesti koje te ubiju odmah, kao kamion od 16 tona. Bolesti ne osuđuju na smrt, već na život u patnji. I zato se nadamo da ćemo ozdraviti, da ćemo opet živeti normalno, bez bolova, u snazi, da se iskupimo našim dragima za sve ovo što ih sada mučimo, da budemo korisni. Da opet budemo dostojni poštovanja. Jedan lek, drugi, treći... Jedan specijalista, drugi, treći. Od njih nema koristi? Nema veze, idemo na alternativu: jedna metoda, druga, treća... I tako u nedogled.

Kad sam se razboleo, nije se postavljalo pitanje koliko koje lečenje košta. Radio sam sve što su mi lekari savetovali. Moja fascikla s medicinskom dokumentacijom bivala je sve deblja, a novčanik sve tanji, ali se kraj mojim mukama nije ukazivao. Kombinovao sam alternativne metode i oficijelnu medicinu, pridržavao se raznih sistema, držao režime ishrane... Sve dok nisam shvatio – nikad više neću biti kao pre. Organizam mi je istrošen, umoran. Bolest držim pod kontrolom, ali mi je telo puno otrova, a bolest samo čeka – da se pojave reakcije zbog kojih ću morati da smanjim lekove, pa da se opet razbukti. Mnogi alternativci uvereno tvrde kako moram da prestanem sa hemijskim lečenjem, da očistim telo, pa će me njihova metoda izlečiti. Lako je to reći, kad se radi o drugom. Kao da meni nije jasno da me lekovi truju i slabe mi imunitet! Ali, ko može da mi garantuje da se od čišćenja koje predlaže, moje stanje neće tako pogoršati, da posle vise ne bude povratka? I to za debele pare. Ipak, neko rešenje moram da donesem. Porodica mi propada. Ove godine niko nije išao na letovanje, jer smo sav novac potrošili za moja lečenja. Ako ovako nastavim, dovešću porodicu do prosjačkog štapa i svi će jedva čekati da se ovo moje životarenje okonča. Svako veče sklopim oči u nadi da ih više neću otvoriti i svako se jutro budim razočaran.Mogu da spavam, jer uzimam lekove za spavanje. Kad se probudim, pogledam ovo svoje telo i gadi mi se; pa pogledam stočić pored kreveta sa gomilom lekova i gadi mi se; pa pogledam svoje ukućane i osetim kako mrzim sebe. Zarobljen sam. Zarobljen u telo koje mrzim, jer me nagoni da budem zlotvor onima koje volim i ne mogu da pobegnem. Ne mogu čak ni da se ubijem, jer moja porodica to sebi nikad ne bi oprostila; mislili bi da su oni krivi. I tako, životarim. Zarobljen.

Milica Cincar-Popović