Tuga i objektivnost

U tami se nekako najbolje saberu želje. Iskrene. Koje stvarno želiš. Odbace se sve one koje misliš da želiš, i to lako. Samo se setiš za koliko si samo želja bio ubeđen da želiš, pa zapravo se ispostavilo nakon samo kratkog vremena da ih ipak ne želiš. Ne da ih ne želiš, nego se sećaš toga kao da je neko drugi radio, ne ti. Čak i sada, kad mi je najteže, pokušam sebe da nateram da se prebacim u budućnost. Pokušavam da na sadašnje gledanje problema gledam od sutra. Odmah mi bude lakše. Samo ne smem mnogo unapred ići jer može doći do toga da saznam da ne želim ništa od ovoga sada. A to bi mogao biti fatalan problem.

Danas sam srela poznanicu, ako se tako može nazvati. Čudna mi je reč poznanica, ali ne znam kako da nazovem devojku koju sam upoznala i pričala jednom sa njom. Čak nisam ni sigurna kako se zove. Nebitno. Prvo mi je bilo mučno što moram da odlažem telefon na kojem sam uredno pokušavala da sročim lepu rođendansku poruku drugarici na čiji sam rođendan zaboravila. Trudila sam se da se u poruci suptilno izvinim, ali da se to ne oseti. Mislim da nisam uspela. Zato sam stavila post scriptum, gde sam joj objasnila da se ne ljuti što ne mogu da ostanem, i poslednji zajednički izlazak shvati kao proslavu rođendana. Vrlo classy. Nema šta.

U celoj toj borbi unutrašnjeg vriska i civilizovanog ponašanja promolio se neki smešak na mome licu koji bi trebalo da bude prijatan. Nisam sigurna koliko sam to uspela, ali zaista me nije interesovalo šta ona radi i šta je sve postigla u životu. Kad je krenula da priča želela sam u zemlju da propadnem samo zbog toga što sam u startu uvidela da sam grdno pogrešila. Počela je žalopojka od dvadeset i pet dobrih minuta, od operacija preko bolesti bližnjih do mršavljenja na granici anoreksije kao način odbrane od svih nedaća. Šok u kojem sam se obrela razbio je njen osmeh prijatnog nadanja da će sve ipak biti u redu, jer veruje da život mora da ti podari lepo ako se trudiš. Čak je rekla da se njoj u tom periodu zapravo desilo mnogo lepih stvari koje nije mogla da ceni jer su se drugi problemi gomilali.

Sedela sam tamo kao Tutan Kamon i otvorenih usta slušala priče i života ljudi koje ne poznajem, jer sam facu negodovanja i razrogačene oči nekoliko puta već upotrebila. Osećala sam se posramljeno jer je ona to sve pretrpela i sad je bolja osoba i veruje u bolje sutra, a meni je bilo mučno samo da slušam o tome. I onda da se zapitaš ko je zapravo jak ovde? Ispada da i mene baš briga. Izašla sam iz taksija posramljena, jer nijedna moja priča o tragedijama koje su me zadesile u poslednje vreme nije mogla da prismrdi pravim tragedijama. A ja sam cmizdrila. Duboko sam se zagledala. Ima li tamo dole ičega od one emotivnosti prema svetu koju sam gajila? Ili nas je kapitalizam pojeo?