U čast nedelji, 21. danu

Retki su oni koji smeju da budu u njegovoj okolini. Hteli bi, ali im on ne dozvoljava. Zatvara se u sebe i ne dozvoljava više nikome da se približi. Dok priča, on mazi pričama iz davnina, zaboravljenih dana i zaboravljenih generacija. Dece jednog vremena koja su od života videla nešto drugačije nego ja danas. Slike su lebdele i igrale se sa muzikom dok je izgovarao reči. On je taj koji je glavni i slušam sa uzbuđenjem proizvedenim nizom gradacijskih situacija i konstantnog oduševljavanja. Pokazuje nove svetove, sve širine i visine života. A onda, kada pomislim da ima još, on se okrene i pokaže strah od dubina i ponora koje isti taj život može da donese sa samo jednim potezom. Onda se lice komičara pretvori u lice tragičara, i stvarnost odjednom postaje toliko strašna i nemilosrdna, ali on o tome pripoveda toliko hladnokrvno i pomirljivo da vas taj pad sa visina u dubine boli i suze nepoznatog porekla sada padaju niz obraze. Zašto? Jer je u pitanju tragikomedija. Jer je u pitanju komični prikaz najgoreg od svih svetova osobe sa distance. Osobe koja ne želi da dopusti sebi taj luksuz da makar i na trenutak uživa u životu. Zato mu i treba toliko svega, jer u malim dozama ne može da oseti ukus. Sad mu treba sve više i više. I on pada. Ali je toliko jak u svemu tome da je lep. Unutrašnji sjaj ga kruniše i sada je najlepša osoba na svetu. Greje iznutra sebe i sve oko sebe samo je teško to prepoznati, duša je slojevita i duboka. Treba znati ceniti to. Ne onakvog kakav bi trebalo da bude - već onakvog kakav jeste. U svom svom sjaju i grandioznosti. Taj glas, taj osmeh sitnih perli koje otkrivaju detinju radost pri svakom ishitrenom pokretu ili gestu. Taj pokazatelj da je mrva vedrine ostala u njemu. Stidljivo, bleskasto, ali iskreno. I lep je osećaj. I život je lep. I život se nastavlja. I igranje informacijama i emocijama je sada ponovo u akciji, i osećaj da je sve dobro se vratio, a anksioznost se skrušeno povukla. I dopuštamo sebi taj užitak da nam se misli menjaju srazmerno brzini ispijanja istine u vinskim čašama, dok laganim padom ulazimo u svet istina.

Da se smejemo i da smo srećni. Da uvek činimo samo ono što nas čini srećnima. I da budemo tužni kada se sutradan probudimo. Što pre to shvatimo, taj panta rei, moći ćemo više da cenimo momente neprolazne kao ovaj. Reči izgovorene i reči zapisane su uvek prisutne, i tu su da nas podsete da sebe cenimo, jer shvatamo. Da cenimo onoga sa kim sedimo i u čije svetle oči pune istine gledamo, jer znamo da nas uči kako se na život gleda - šta mu se daruje i šta se očekuje (ništa…). Nema očekivanja, u tome je sva mudrost. Nema računanja šta će se vratiti i u kojoj meri i količini. Nema. Lepota i sav smisao je u davanju, u daru. Uzdarje ćemo dobiti, ali ga ne smemo očekivati. Samo davati i davati i shvatiti da smeh koji pridolazi tada jeste smeh spoznavanja istine sveta - a ona je u sreći.

I vizantijsko plavo je sada sve što ja vidim, a u pozadini podsvesti čitam Kiša kako piše ,,Sve se rasipa, sestro moja“ i u vazduhu osetim melodiju u obliku točka kako se kotrlja onako kako mi postojimo.