U - tata!

Rekao bi čovek - prosta stvar. Banalna. Jedan običan suglasnik. praćen samoglasnikom. Pa - ponovljeno. Poredjano, čini kratku reč najdužeg značenja - tata.

TA-TA. Sriču dečije usne, mnogim maleckim ljudima bivaju čak lakše za izgovor od ne manje važnog ma-ma.

U - tata!

Mala tatina princeza se kočoperno duri, jer zna da je,bez obzira na sve, štite očeva široka pleća. U njih se zagnjuri nos i putuje se do zvezda i nazad. Nekad je put obavijen muškom kolonjskom vodom i mirisom štirka na kragni. Zalutaju tragovi belog luka i rakijice ali, od čega bi drugog porasli naši očevi, šta bi im dalo snagu?

U - tata!

Ko sme da se boji mraka, zime, gladi, dosade?

Prkosim komšijinom sinu, razmaženoj sestri od strica, mami (samo ponekad i onoliko koliko mi ti dozvoliš), strahu od morskih dubina, gravitaciji ... može mi se.
Sjaj u tvome oku, nasmejani brk, borica na kobajagi namrštenom nosu ... sve mi daje krila, letaim kao beloglavi sup, visoko, visoko... Retko pogledam u ponor kanjona, ljudi su mi tek male tačkice, tvoja ljubav je svilenkasti konac najlepšeg Vilerovog goblena. On predstavlja moj život, ti si ga stvarao, strpljivo, mukotrpno, deo po deo. Za lepotu boja i toplinu senki, ti si zaslužan.

U - tata!

Prkosim smrti. Tvojoj i naposletku - mojoj. Ti si ja, ja sam ti.
Perpetum mobile bezuslovne emocije, i spomenik i oda. Nikad do kraja ispevana pesma hrabrom hvataču munja, neustrašivom gromobranu mog detinjstva, mladosti, zrelog doba...

Tata - kratka reč najdužeg značenja.

Hvala ti što si postojao, baš za mene.