Ubij me rečima
Sumrak. Izgužvana nebeska postelja. Toplota i dah umornih tela lebdi u vazduhu. Kao da ne dišem i ne postojim dok posmatram neposredno mesto zločina divovske strasti. Nebo i Zemlja.
Svesna neminovnog umiranja i rađanja , pomislim, malo i otupela, kako se ne bojim smrti. Umirala sam ko zna koliko puta i znam da “pravo”umiranje sigurno nije bol i očaj kao umiranje u životu kada telo ne umre, već duša bude ranjena i krvari tako do konačnosti tela. Nema ubedljivijeg umiranja od povređivanja onih i od onih koje najviše ili posebno voliš. Nema okrutnijeg oružja od reči, reči izgovorene glasno, besno, u ljutnji i sa namerom da ubede, povrede, ponize! Koliko puta sam ubila svoje dete osuđujućim obraćanjem, besnim, isključivim tonom, pitam se? Koliko puta sam povredila roditelje, prijatelje, nepoznate ljude, onako usput? Koliko puta su mene ubile nečije reči, reč, slovo iz reči? A tek one nežne, predivne, lepljive reči nežnosti u ljubavi, kakve su to tek okrutne ubice?!
Mrak je. Ulična svetla lepršaju pored puta dajući ritam mojim mislima. Preokret u glavi.
I, šta je Jadranka? Ne setiš se svih divnih, isceljujućih, maznih, ohrabrijućih reči? Ne setiš se reči sa osmehom i razumevanjem, reči podrške, inspirativnih reči, reči kao vrisak telesnog zadovoljstva, reči bez glasa? Toga se ne setiš, to ponovo živiš, vraćaš kao filmsku traku svog omiljenog filma, hraniš se ponavljanjem dijaloga, toneš kao u živo blato, ali dobro znaš koja je to snaga inspiracije žene-umetnika u tebi! I kažu ti i trude se da ti objasne koliko grešiš i gubiš vreme, ali ne, za tebe je to malo, uramljeno remek-delo ljubavi koja te je ponovo rodila. Mona Liza svih životnih radosti, preporoda u ljubavi I kreativnosti.
Ma, ubijajte me slobodno, ja i dalje držim čas sa ovo malo preostale duše i što više krvarim, ja sve više volim.
Oštar vazduh preseca moje razmišljanje. Evo, kao i uvek siguran i stalan začin dolaze suze. Ne znam! Neka ide život! Sutra je novi dan, baš dobar dan za ubijanje lepim rečima.