Vaskrs duha

Svima nam je potreban vaskrs duha. Kako pojedincu, tako i čitavom društvu. Kako nama koji znamo da smo grešni, tako i onima koji smatraju da su bezgrešni. I ovaj preko potrebni vaskrs, nema veze sa bogom, već samo i isključivo sa čovekom. Sve ovo što nam se dešava, nije to nikakva božija volja već narodna volja. To smo sad što jesmo, a kako i zašto smo takvi postali, to je preduga priča. I nema nikakvih opravdanja za ovo što jesmo. Svi ti ratovi, mržnja, nedostatak empatije, volje i želje, pa sve je to do nas ljudi. Predugo smo u svemu tome da većini sad to izgleda kao sjajan alibi i opravdanje, a što je najgore, većina takvo stanje smatra i normalnim.

Danas, da nam se pojavi lik poput Isusa, pa on bi jadan prošao još goru golgotu nego onomad. Ne samo da bi ga razapeli, današnji svet bi ga čerečio danima. Bio bi ismejan javno. I ismejan i ponižen. Ljudi bi ga smatrali patetičnim seljakom koji, umesto što patetiše i širi ljubav, bolje da ide da uzme nešto da radi. Bio bi nazivan šlihtarom i ludakom. Ogromna većina bi rekla da je glup i budala što prašta svima, čak i najvećim neprijateljima. Čak bi i gore prošao na glasanju koga da razapnu, njega ili bilo kojeg političara koji nas je unesrećio, ili kriminalca ili ratnog zločinca, potpuno je svejedno. Veće šanse je imao onomad protiv Varave, nego što bi danas imao protiv bilo koga od gore navedenih. Mi smo društvo u kojem lik poput Isusa nema šta da traži. Opet sa druge strane, slavimo ga, a odrekli smo se gotovo svega onog što je on činio. Naravno, ne treba generalizovati, jer nijedna generalizacija nije dobra, zato i naglašavam „većina“, dakle postoji i manjina koja je još donekle svesna ovog što pišem. Ta manjina, na neki način, prolazi kroz ovo kroz koje bi i sam Isus prošao u današnjem svetu. Odavno su ljudi prevazišli onu idiotariju: „Oko za oko, zub za zub“. Sad smo još gori, sad za jedno oko tražimo bar pet, za jedan zub deset. Svetimo se, mrzimo, zavidimo i to ne samo neprijateljima, već i prijateljima. Sve manje volimo, sve manje praštamo i saosećamo. Sve više se delimo, sve više se svetimo i preziremo. U tuđem dvorištu nam smeta čak i neorezana ruža, u našem nam ni brdo smeća ne pravi problem. Jednostavno, ovakav svet ne zaslužuje jednog Isusa, niti Isus zaslužuje da se žrtvuje za ovakav svet.

Vaskrs duha nam treba braćo i sestre, a ne vaskrs Isusa. Sa ovakvim duhovnim stanjem, još 101 Isusa bi mi razapeli. A i ko zna koliko smo takvih ljudi, sličnih njemu, stavljali na krst i ko zna koliko ćemo još. Takve, poput njega, prvo čerečimo, pa ih onda slavimo. Kraj ludila se ne nazire, kraj sveta sa nama ovakvima, samo što nije.