Veliko spremanje

Tumbajući po kući, naiđem na album sa srednjoškolske ekskurzije. Odmah prekinem sve, skuvan najveću kafu i krenem da listam.

Prirodno, prvo sebe potražim pogledom po slici. Gledam sa kraja na kraj, proučavam red po red, traje to. Posle nekog vremena, jedva se nađoh. Šiške, duga, talasasta kosa, majica, farmerke, starke ... Pogledom potražim moju Nađu, i ona šiške (doduše plave), čupava kosa, majica, farmerke, starke ... Zajednička drugarica Danijela, zift crnka, sve to isto - samo bez šiški! Pa, dobro majku mu, sve smo, u stvari - iste! (Nije ni čudo što se, u prvi mah, nisam odmah pronašla.) Majice, farmerke, adidas ili starke, neukrotive kose i istih takvih osmeha. Visoke, niske, plave, smeđe, bucke, mršavice ... Sve podjednako vesele, bez šminke i "dodatne opreme". Momci stoje kraj nas, negde ruka prebačena preko nečijeg ramena, negde oko pasa, neko nekome drži uši, i oni razvalili osmehe od usta do usta. Izmešani, opušteni, smešni, slike vrcaju od pozitivne energije.

Naravno, ni naši drugari ne zaostaju u stajlingu - majice, farmerke, starke ili adidas ... Ništa originalno, reko' bi čovek. Da li? Ko je od nas imao bogate roditelje, razvedene, sa sela ili Dedinja - pojma nismo imali! Niti su se oni bili čime isticali, niti je to - umesto njih samih, činila škola, sistem ... Tek nakon X godina, saznajem da je Jovičin otac u to vreme bio "generalčina" sa adekvatnom stančinom u Bloku 19. Bokijev ćale - predsednik Ustavnog suda, živeo u 300 kvadrata (dva spojena salonca) u onim "potuljenum" beogradskim zgradama koje spolja nisu imale ni jedan jedini ukras, ornament, sive, neugledne ... da sakriju unutrašnju raskoš, namenjenu "crvenim drugovima".

Zato je Boki, onako smušen i stidljiv, uvek bio (samo)zadužen da na svaku našu žurku donosi gajbe piva, Kokte, tone smokija, raznih gricki... Pa imao je najveći džeparac i rado ga je trošio na sve nas! Bez suvišnih reči. Sneškina mama je držala očevu mesaru, imali su boga oca, ali se ničim nije isticala. Malo češće bi zanovila patike i to bi bilo to. Ivanov tata - direktorčina u Geneksu, on skroman, sladak, vaspitan, uvek tu za drugarice. Doduše, u septembru crn ko' ugarak, jer je svako leto provodio u Vitarnji, na Hvaru (gde su mu roditelji imali kućerinu) što takođe tada nismo znali, niti nas je interesovalo.

Tek, dugo vremena nakon srednje sam ukapirala da "morska" boja koju unesemo u septembarske učionice može biti i sa sela kraj Pirota, zrenjaninske njive, Dunava, Morave ... Ma, koga je bilo uopšte briga! Radovali smo se jedni drugima, punim mladalačkim srcem, bez zadrške ... Devojčice nisu bile "roba", dečaci nisu predstavljali samo prazne kopije sopstvenih očeva. Imali smo pravo na bezbrižno odrastanje i ta privilegija nije morala silom da se "uteruje". Nije bilo inkluzije, timova za vršnjačko nasilje, projekata i komisija, veroučitelja, lajfkoučeva ... Bili smo prepušteni sebi ali smo imali sebe. Umesto nas - po svetu, imali smo čitav svet - u nama! Imali smo sve. I više od toga.

***********

Zatvaram korice, kafa se ohladila, čeka me još puno posla. Sve nas.