Delatnost primanja

Dragi moji,

Dobila sam više pisama od mladih ljudi, koji za nezadovoljstvo svojim životom krive druge:roditelje koji su previše zahtevni ili posesivni, nastavnike koji su nepravedni, mladiće koji se plaše pametnih devojaka i devojke koje su razmažene i mušičave. Umesto da odgovaram na svako posebno, odlučila sam da napišem nešto o umetnosti primanja, koja bi mnoge od tih problema rešila, ili ublažila.

Nas od malena uče da je lepo davati. Školska lektira, hrišćanske priče, bajke, pune su primera ljudi koje je život nagradio jer su nesebično, iako to nisu morali, podelili nešto svoje s drugima. Većina tih priča govori o davanju, a ne upušta se u primanje dara koje je s druge strane usledilo, kao da je to nešto što se samo po sebi podrazumeva. Ne znam, možda su ljudi nekada imali više poštovanja i poverenja, pa se i podrazumevalo. Ali danas to nikako nije slučaj. Jeste li primetili da su prema nekome svi dobri i predusretljivi – od prodavca u piljarnici, do nastavika koji su uvek spremni da mu daju drugu šansu i „progledaju mu kroz prste“ – dok neko drugi, opet, uvek „izvuče deblji kraj“? Sigurno jeste. Ako mislite da je tako, jer je taj srećković rođen pod srećnom zvezdom, ili zbog fizičkog izgleda, grešite. Oni, jednostavno, umeju da prime. Drugi ljudi se osećaju srećno kad im nešto daju, pa to i čine.

Niko ne voli da čini stvari uzalud. Ako vam nešto učini, pa se obradujete, vaša radost če mu biti nagrada. Osetiće da je učinio pravu stvar i biće spreman da to učini ponovo. Uzmite primer osobe koja traži, recimo, popust od trgovca. Njen osmeh će vredeti više od razlike u ceni. Možda će ulepšati ceo trgovčev dan. Ali, ako je ta osoba nekomuikativna, nervozna, namrgođena, može da bude taman i mis sveta, teško da će trgovac zbog toga poželeti da smanji svoju zaradu.

Naučeni smo da ne primamo i mislimo da tako pokazujemo dobro vaspitanje. Isto tako mislimo da smo fini i uljudni ako ništa ne tražimo, sem kad nas pritisne velika nevolja, a kad smo u takvom stanju, širimo oblak neprijatne energije oko sebe, vibraciju problema koja drugog čoveka spontano odbija. Zato, ako hoćete da vas drugi čuju, budite im prijatni. Pokažite im svoje poverenje. Otvorite se i vi njima.

Ako vam neko nešto pruža, ne odbijajte zato „da ne biste bili nepristojni“, već primite dar i darodavcu zauzvrat poklonite svoju radost i zahvalnost. Ali nikad, nikad, nemojte postati slepi za darove. Problemi na koje se žalite su posledica loše komunikacije, tj. komunikacije u kojoj nema duševne razmene. Pokažite svoju zahvalnost i otvorenost posesivim roditeljima, nepravednim nastavnicima, iskompleksiranim mladićima i frustriranim devojkama. Ne samo zato da bi vas bolje videli, već i zato što zakon akcije i reakcije vlada svuda, pa i u psihologiji. Čovek, ako se ne radi o psihopati, naravno (a psihopata i nije čovek, već monstrum u ljudskom telu), spontano uzvraća istom merom. Spremno, aktivno, primite darove, kad neko poželi da vam ih da. Vaše poverenje i radost će mu biti nagrada. Ako tako budete reagovali, poželeće da vam daje još, a vi ćete se radovati još.

Nisu drugi ljudi ti koji nam kroje sudbinu. Ako ste zatvoreni, ako njihovi pokušaji da učine nešto dobro ne nailaze na odgovor, istog trena će im postati krivo što su uopšte i pokušavali i vaš odnos nikad neće biti uzajamno davanje, već uzajamno traženje. Ako vam se dar ne sviđa, kao što to može biti slučaj sa preteranom roditelskom brigom, pokažite svoj stav, ali uz pokazivanje zahvalnosti. Tako ćete omogućiti komunikaciju.

Nije jednostavo naučiti se ovakvom ponašanju, jer u našem egocentričnom svetu to skoro niko ne čini i verovatno nemate primer za kojim biste se poveli. Uz to, odglumljena zahvalnost se ne važi, morate iskreno da je osetite. Za to postoji jedan mali štos, a zove se usmeravanje pažnje. Usmeravajte pažnju na ono što vam je u kotaktu s tom osobom pozitivno, a to što vam se ne sviđa zakačite negde na rub vidnog polja, da ne zaboravite. Kad na osnovu svog pozitivnog osećanja uspostavite kontakt, tek tada možete i ono negativno da stavite na nevni red. Videćete kako se na mestima gde do tada nije bilo ni razgovora ukazuju nove mogućnosti.

Obeležje tantrističnih manastira je statua bude sa ovalnim i olovnim dnom. Ma kako da je gurnete, statua se ne opire, ali se potom sama vraća u početni položaj. Koliko god vam je nezamislivo da ugušite svoj bes na okolinu, probajte. Malo po malo, dok ne savladate veštinu. Kada postanete kao buda sa olovnim dnom, postaćete i gospodar svog života. Nije lako, ali to je jedini način.

********************************

Dragi čitaoci,

Dobro mi došli.

Ima čitalaca koji pronađu moj kontakt i obrate mi se s ličnim pitanjem. Na neka od tih pitanja mogu da odgovorim, na neka ne mogu. Svakako da ima mnogo više onih koji bi takođe želeli da postave pitanje vezano za svoje probleme i okolnosti, ali ne znaju kome i kako da se obrate. Zato smo odlučili da otvorimo ovu rubriku, gde će adresa na koju možete da pošaljete svoja pitanja biti javno dostupna, kao i odgovori.

Ali, pre svega, dozvolite da se predstavim:

nisam - psiholog, psihijatar, lekar, čak ni mudrac s planine;

jesam - pisac i savetnik za lični razvoj, odnosno životni trener, odnosno life coach.

Uvek je pogrešno kada svoje poteze biramo bez ličnog uvida, samo zato što je neko  drugi rekao da tako treba. Stoga uloga savetnika za lični razvoj nije da daje instrukcije, šta činiti a šta ne. Savetnik za lični razvoj je osoba koja je trenirana da sagleda problem, odnosno situaciju, sveobuhvatnije nego njeni akteri i ukaže im na moguće puteve.

Ako verujete da četiri oka bolje vide nego dva i ako vam je blizak pogled na svet koji iznosim u svojim tekstovima, pišite mi na adresu: milica@konkretno.co.rs i ja ću odgovoriti ovde, u rubrici „Vi pitate, Milica odgovara“, svakog petka, uz pomoć klirera-terapeuta Nebojše Ignjatovića. Imena, lični podaci i adresa sa koje je mejl poslat neće biti objavljeni.

Srdačno Vaša,

Milica Cincar-Popović