Vrata

Postoje ta vrata u nama, možda, ne u svim ljudima, ali zasigurno jesu u onim posebnim, mislećim, plemenitog soja, ljudima sa nekim naročitim životnim iskustvom koje ih dovede do njih. Lepa su to vrata. Nemaju oni veze sa ostvarenjem želja, nadom ili tako nekim naučenim iluzijama, ona jednostavno tu stoje, pa ti vidi, hoćeš li ih otvoriti ili ne.

I, otvorim ja ta vrata jednog lepog, usranog dana! Pomislim, e, sad će da me strefi neka neopisiva sreća, sad će da se reše neki, alo bre, neki životni problemi, pa će život u svom sjaju da zavrišti i kao, ja ću čuti neki umilni glas koji će nežno i sa divljenjem reći :”Evo ti, ti sve ovo lepo, sada, posle svega zaslužuješ!”A, vrata su baš divna, obećavajuća, bogato obojena svim bojama duge, jer sam zbog boja luda i nezasita duša, pa mi se takva vrata i daju.

I, naravno, ništa od očekivanog!

Belina.

Stoji ona tamo, stojim ja ovamo! Gledamo se, u oči, volim tako, iako, iskreno rečeno ona nema oči. Zakoračih u nju, u sebe.

Prvo nije bilo ničega, onda su počeli da se pojavljuju obrisi nekih linija i boja, isečci iz časopisa, mirisi… tada sam shvatila da sam u mojim crtežima, zalazila sam u trodimenzionalnu verziju njihovog bitisanja. Poseban svet. Kolaž kao omaž mom životu. Zapljusnuše me odnekud talasi plave, crvene, ljubičaste, žute…prođoše kroz mene, kao da sam duh, miris lepka nagoveštavao je dolazak komadića papira iz novina, delova nasmejanih lica, glasan smeh ozarenih modela kao i jauk istih zbog isečenih nogu i ruku, miris cveća i parfema, glamurozne haljine iseckane do neprepoznatljivosti, zagrljaji zaljubljenih, zvuci ljubavnih bljeskova, mrlje crvenog tuša kao krv, plavog kao nebo…I jecaji iskidanih rečenica, pobuna mojih slojevitih, “gore-dole”osećanja…ma, pačvork od materijala! Dakle, sve to prolazi pored, iznad, kroz mene. Pokušavam nešto da zadržim u rukama i ne uspevam. Ne zbunjujem se ja, tražim i dalje neki lik, nečije oči, usta, ne bih li više saznala o suštini tog belila. Ne nađoh ništa slično licu koje bi mi i ćutanjem sve objasnilo. Posle tog prelepog cunamija susretoh se sa ispisanim rečima kao da sam ja sama beli papir po kome, inače, kuckam. Teku reči kroz mene, odzvanja i smeh i plač! Teku misli i stihovi. Prođoše i oni. Šta sad? Stojim u belilu i tražim smisao svega doživljenog. Ne, Bog nema lice čoveka, zaključujem ja. I nemaju svi ta vrata kroz koja mogu da prođu i budu u nečemu ili ničemu kao ja. Ne mogu svi da da budu u belini, a da vide sve boje i još da stvaraju ni iz čega. Samo Kreator to može.

Vratih se u onaj isti usrani dan ne očekujući ništa. Ništa se nije promenilo. Miris hladnoće u gluvo doba noći, kiša, neka lagana muzika, sve se polako uvlači u svaku poru moje kože. Potpisujem još sveži crtež i odlučujem da tek napisanu pesmu, ipak, sutra malo izmenim. Ali ne, kasno je ostaviti za sutra, razmišljam još orna za stvaranje i ne odoh na spavanje. Bolje je da ja to sada završim, ko zna, možda mi se ona vrata sutra i ne otvore ili ako se otvore i bude samo ono užasavajuće belilo, neće biti dobro, jer, znaću da ne živim više…