Zakuni se!
Sedeli smo na starom, istanjenom ćebencetu osećajući hladnoću zemlje. Okruženi starim igračkama, delovima slomljenog nameštaja i praznim kutijama uređivali smo naš prostor za igru. Sve je bilo natopljeno beskrajnom maštom, oivičeno bezvremenim nijansama osećanja dečje duše uz sveprisutnu glad, glad za igrom.
„A, šta ćemo sada?“pitala sam Duška oblačeći jednu lutku, u stvari, jedinu lutku koju sam imala.
„E, hoćeš da se igramo doktora?“reče on, kao da prvi put izgovara tu ideju.
„Neću! Juče smo se igrali...dosadno je!“
„Pa, ne znam onda...eeee, hajde da ja budem kraaaaaaalj!“doseti se dečak. Hitro skoči i poče da pretura po krpama zaronivši u jednu poveću kutiju.
„Tananana, ja sam kralj Jogojunde!“uzviknu ozareno lice mog najboljeg druga, sa šarenom izlizanom prostirkom preko njegovih leđa. On ubrzo pronađe i mač i stavi na glavu neku manju kutiju kao krunu. Gledala sam ga zadivljeno. Jednostavno sam obožavala tu njegovu spremnost da oživi svaki božji lik koji bi mu pao na pamet. Zanesena njegovim likom upitah ga razdragano ko će biti kraljica. On se malo zamisli i reče:“Vesna!“
Na te reči sagoh glavu i tužno odgovorih da ona nije tu sada, sa nama i ne može ona biti kraljica.
Ne obazirući se na mene on je nastavljao glasno da razvija svoju maštu:“Vesna će biti MOJA kraljica! Ona ima dugu, frćkavu kosu i one meke žvake...“
Povređena i uvređena sa knedlom u grlu jedva sam se suzdržavala da ne počnem na glas da ridam. U tom naporu uspela sam bez glasa da plačem i da brzo brišem stalno naviruće suze.
„Jaco, šta ti je? Zašto plačeš?“ primeti najzad reku suza koja je proticala pored njega.“Nemoj , bre da plačeš, plašiš me...nešto te boli?“
„Ne, ne boli!“
„Nije istina, meni je mama rekla da mi plačemo samo kada nas nešto boli!“reče moj sveznajući Duško, mali dečak, budalica i moje sve tada.“Tako sam ja plakao jer me je boleo zub! Je l tebe boli zub?“ Sad već brižno reče dodirujući moj vreli obraz, mokar od suza.
„Duško“, sad ja hrabro,“plačem jer nemaš kraljicu...kakav si ti kralj kada tvoja kraljica nije sa tobom?“
„E, setio sam se, hajde ti budi kraljica dok ne dođe Vesna!“
„Jaoj, pa, da, ja mogu da budem kraljica!“skočivši na noge dočekah njegovu „genijalnu“ideju.
„I molim te, Jacoooo, nemoj nikada više da plačeš!“
„Neću, ako mi nešto obećaš...“
„Šta?“
„Kada se ti i ja igramo sami, da ja uvek budem tvoja kraljica, uvek i zauvek!“
„Važi!“
„Zakuni se!“
„Kunem se!“
„Dobro! Hajde sada da napravimo naše sluge i vitezove i aždaje...“cvrkutavo nastavih da odmotavam naše prelepo klupko mašte.
„A, je l da da te više ne boli ono što te je bolelo?“
„Ne, ne boli me ništa više!“
„Zakuni se!“
„Kunem se!“rekoh presrećno unoseći se u njegove prelepe crne oči i lice na kome je sada titrao osmeh zbog mene.