Zašto?

Spremam se za izlazak. Obučem neku majicu, pantalonice, na noge natučem neke bakandže ne bi li prikrila nedostatak centimetara. Hodam, klecam, stopala otpadaju, prsti se zgrčili ko Pepeljuginoj sestri. Pantalonice stisle, uvukle se u svaki zglob, seku li, seku. Nogicu pred nogicu, klackam, tu i tamo iskrenem zglob, ali dobro se držim. Nalazim se sa devojkama i odmah skontam da je trebalo da okratim pantalone, natučem dva brushaltera, stavim veštačke trepavice i otkrijem bar još trećinu leđa, pola butine i svoj oskudni grudni koš.

-Divno izgledaš!

-U odnosu na vas, ko da sam pošla na pričešće.

Ulazimo u kafić, jedan od onih u kojima sam bila jednom ili dvaput, na popodnevnoj kafici. Muzika trešti, iz zvučnika kukaju Karleuše i Seke, polugole devojčice se bacakaju po astalima, pod astalima i stolicama.

U zabačenom separeu primetih poznato lice. Cerekala se. Naglas. Dobro se zabavljala. Crvenih očiju i sumnjivog psihičkog stanja. Kako je samo bila lepa... Imala je krupne zelene oči, kosu je farbala u tamno crveno. Savršen osmeh, savršeno belih zuba i neodoljive rupice na obrazima. Mahnula je, a sa usana joj pročitah 'dobro veče'. Bila je oskudno obučena. Veoma. Nisu joj smetale ruke dvojice znatno starijih muškaraca, koje su šarale između njenih kolena i pod majicom.

Nisam mogla da sakrijem svoje razočarenje, gađenje, čuđenje i teskobu koju sam osetila videvši taj takav prizor. Jedna od mojih najboljih učenica, jedna od uzornih devojaka, jedna od onakvih kakve bi, činilo se, svaka majka poželela za ćerku. Nisam se dugo zadržala. Nisam mogla da podnesem. Setila sam se njenih zelenih očiju koje su me pomno pratile iz druge klupe učionice kraj glavnog ulaza. Nevin osmeh. Savršene crte lica u kombinaciji sa savršeno trezvenim razmišljanjem i nadprosečnim intelektom.

Ljudi se menjaju. Porodice se menjaju. Neki jedva prežive te promene, a neki ih jedva i osete.

Te noći je nestala... Kažu da su je videli u nekoj kafančini kraj magistrale. Kažu da pleše za novac. Kažu da je striptizeta. Kažu i da je prostitutka. Da su je viđali na raznim obilaznicama, autoputevima i birtijama. Neki kažu i da je više nema.

Roditelji očajni. Prijatelji su zaboravili. Nestala je... Više je nikada nisam videla... Više je nikada niko nije video. Više niko nije pričao o njoj. Zaboravljena za par dana, kao da je nikada nije ni bilo. Kao da nije ni postojala. Ponekad vidim njene roditelje, očajne, dva beživotna tela koja tumaraju levo-desno, lutaju bez cilja, bez nade, bez svoje ćerke jedinice čija je nesretna sudbina ostala zapisana na novinskom papiru crne hronike nekih jeftinih dnevnih novina. Vesti koje su dugo očekivane...

I ništa. Zaborav....

Samo senke dvoje ljudi nad mermernom pločom, njihove suze i 'zašto' na koje nikada neće dobiti odgovor.

Bojana Ćebić Miletić