Zažmuri

Vidim ga kad se probudim kako mi igra pred očima od sreće što će još jedan dan provesti sa mnom. Smeje mi se u lice, jer je svestan svoje vlasti nada mnom.

Mašem rukama da ga oteram, ali se maskira i pretvori u vazduh. Kad umirim bes, opet dobije svoj stari lik. I glas mu prepoznajem, predugo smo zajedno: „Ne možeš mi pobeći“, kaže, ali ne shvata da ne želim ja da pobegnem od njega već da skupim snagu da on pobegne od mene, da ga oteram u večna lovišta gde mu je mesto i neka nađe neki drugi ranjeni plen, a moje rane nek pusti da zacele.

- Šta bi sve uradila da nemaš mene?, pita kao da ne zna odgovor.

- Zažmurila bih na sve u sebi i oko sebe.

- I šta bi time dobila?

- Svetlost u ovom mraku, ali ne želim više da te gledam više. Zato ću ponovo da zažmurim. Nemoj više da me budiš, a ja samu sebe da budim neću.