Zbogom, al’ za malo

Čemu ovaj život? Čemu borba, čemu insistiranje, traženje, nadanje...kad đavo dođe po svoje i sve uništi. Priznajem, kukavica sam! Mislila sam da je umetnost konačan odgovor na sva životna pitanja. Verovala sam u ljude, ideje, zanosila se, grešila, bila povodljiva, jer sam stalno očekivala dobro za dobro....budala! Padala, ustajala, ej, bre, molila glasno za ljubav, a drugi su se podsmevali, gazili, gledali  me kako se, kao prase, valjam u blatu prevara i iluzija i niko nije preduzeo nešto! Da li je stvarno budala neko ko otvoreno pokaže ljubav, osmehom, činom, rečju, crtežom? Da li je glupost voleti kao dete, a biti odrastao čovek? Da li ima smisla da te život uči nekim lekcijama, pa da te opet uči, pa opet, i opet i ne štedi te kao neki profesor koji te „mrzi“, a lepo vidiš da neko drugi lagano, bezbolno prolazi kroz isto. Nemojte mi sada priču, nisi ti jedina, šta ti znaš kako drugi žive, nije to ništa, glavu gore! Da vam objasnim nešto, razočarenje je veliko, duboko, bolno i kada se malo zamislim, razočarenje u samu sebe je najveće i najbolnije. Ono, kada se rodi guska! Kada sam bila mlada i lepa imala sam komplekse da sam debela, da mi je nos prevelik i da moj mladež na obrazu zaista bezobrazno iritira okolinu, sada, ovako bucmasta sa raznoraznim pratećim materijalom od naslednih bolesti, ne tako strašnih, ali prisutnih, nešto me baš briga, sebi sam sada najlepša...Umišljena matorka! Malo se prepadnem kad se slučajno vidim u izlogu, i prva pomisao je da nisam to ja, ali se brzo oporavim bujicom ideja, lakoćom stvaranja, opuštenošću i prirodnošću mog ženskog bića, tajanstvenim seksipilom, širokim osmehom, nemirnim duhom, nekim zaraznim optimizmom...

Život je apsurd. Ništa ne garantuje, nema logike, ponekad neobjašnjiv i glup, a najviše je bolan. Boli.

Ah, da, ume da bude čaroban, da ne grešim dušu.

Šta još da vam kažem? Divni ste i ja vas volim. Toliko volim tog nesavršenog čoveka u nama i praštam mu kao sam Bog! I ne tražim ništa od vas, svako mi ja dao šta je osećao i mogao, ne ljutim se ni na koga, samo se nadam se da ću dobiti još jednu šansu da ponovo živim i najzad, spoznam, taj smisao života!

Nego, pade mi na pamet, a šta ako mi Bog da za kaznu da u budućem životu budem netalentovana pevačica sa silikonima, ili ne daj bože, neki neobrazovani političar, ili lekar koji bez pardona prima mito, ili neko umno nakaradno stvorenje koje će veći deo života provesti u zatvoru?

Čekajte ljudi, ja sam se malo šalila!

Bolje je, da ja, još malo, ostanem ja!  Nekako volim ovu moju srneću ranjivost, dečju emotivnost, ovu guskicu koja zamišlja da joj je telo kao Merlin Monro, mašta Leonarda da Vinčija, a pamet Nikole Tesle! Boli me uvo, bar mogu da zamišljam da je tako!

Odoh sada u moj rijaliti, vraćam se uskoro, samo mužu da ispržim jaja sa slaninom!