Zbogom, srno moja

Prekrasna moja srno... Daj da ti gledam okice... Poslednji put... Ovaj tvoj oronuli i povređen jelen ide na putovanje koje ga zauvek odvodi od tebe... Srno moja divna... Anđele, odlazim da lutam šumom i gustim šibljem udaran korenjem i granama nevere, hladnoće i teskobe.

Gledam te, srno moja, i plačem. Krupne suze mi kvase obraze... Neće te ovaj jelen ljubiti ispod naše grane. Horizonti su se izbrisali za nas. Ni naše staze više nisu vidljive. Sada će ih drugi utabati i uživati u svojoj ljubavi na našem tajnom mestu... Rodiće se neka nova ljubav... Biće novih ljubavnih šaputanja, ali to više nikad nećemo biti mi... Srno moja, umoran sam od patnje. Umoran od truda da spašavam ono, što sam svestan da ne funkcioniše među nama. Odavno to liči na kraj... Ne bih želeo da ti nanosim bol. Tako bih sebi. Povređuje me tvoja hladnoća. Promenila si se, mila...

Zašto da mučimo jedno drugo? Padaju suviše teške reči, koje paraju izmučenu dušu. Pogled ti je odsutan. Uzdišeš. Oči su ti hladne i daleke. Prestala si da se smeješ. Ne prepoznajem te.

Shvatam sve. Ne brini, mila, biću dobro. Biću jak kao stena, živeću za inat. Pokazaću da ne patim... A kad ostanem sam, zidovi će biti svedoci moje patnje i duševnog stanja. Tu će sve maske pasti. Ostaće samo gola emocija i bol. Onaj tupi, koji traje stalno a ne popušta. Žulja dušu i srce. Plače. Rida. Plakaće gora zelena, jer je jedna srna izgubila jelena... Jelen je slomljen. Staze života će ga odneti na neke nove pašnjake... Možda naiđe na neku srodnu dušu koja će ga uzeti pod svoje skute. Možda će biti srećan... Možda... Ali će tebe srno moja uvek pamtiti.

Znam, nisam ja za tebe. Naći ćeš nekog ko će te usrećiti. Tvojih godina. Koji može sve. Nehotice sam poleteo i ponadao se da sam ja taj koji će te odvesti u večnu sreću i ljubav. Nisam uspeo... Ne znam gde je krenulo po zlu.

A imao sam, ljubavi moja, čisto srce i ozbiljne namere da te usrećim. Ovog puta sam omanuo. Svestan sam da ne vredi siliti nešto, što je osuđeno na ono što nismo pomišljali... Kraj... Kako to strašno zvuči.

Zapušavam uši da ne čujem odjek koji mi ruši snove i nadanja... A srce voli i voli... Prokleto. Iskreno. Napaćeno... Izvini na suzama. Ne gledaj me tako... Molim te, idi i ne okreći se. Da ne vidiš kada padnem i ostanem da jecam. Upamti me gordog i snažnog. Ne okreći se. Idi ka svojoj sreći. Znam da to priželjkuješ. Želim da budeš srećna.

Neko će ti ulepšati život, ja to nisam uspeo. Sve je protiv mene. Svi tvoji. Ti patiš. Zato te ljubavi puštam da slušaš svoje srce. Ja ću se skloniti. Ne želim da smetam. Idi. Trči. Grabi svoju sreću. Daj sebe nekome ko će znati sa tobom.

Ne,  ne kajem se što si ušla u moj život i što sam te zvao svojom... Mnogo sam naučio. Imali smo i mi svoje divne trenutke. Blistave. Prekrasne. Zato sada odlazim, da nam to lepo ostane u sećanju. Ne bih da to pokvarim ni za šta na svetu. Zato te molim, ne zovi me da se vratim i ostanem.

Možda ću popustiti i pokvariti sve. Želim da ti ostanem u lepoj uspomeni i ne bih želeo da me mrziš jednog dana... Zato sada olakšavam oboma. Zamolio bih te da mi dozvoliš da te poljubim. Zadnji put. Onako nežno. Molim te, nemoj plakati. Biće mi teže i doći ću u iskušenje da se pokajem i ostanem. Ne, neću jer je gotovo!

Odlazim! Neću se okretati. Ponosno ću otići a suze će kvasiti lice i nestati negde u ambisu tuge... Tumaraću jedno vreme pustarom tužnom. Sam. Patiću u samoći. Čekaću neki svoj trenutak. Možda budem imao sreće. To je moja sudbina... Naučiću da živim bez tebe. Moram.

A sada te molim da okreneš glavu i odeš. Ne gledaj me dok plačem. Idi, ne okreći se! Ne gledaj bol u očima mojim. Ne gledaj u suze! Idi! Trči! Čuješ li? I oprosti mi... Zaboravi me... Nisam za tebe... Odlazi! Odlazi dok padaju suze...

Zbogom, srno moja...

Siniša Stamenković