Žena (deo I)

Ponovo je, istresajući posteljinu na svežem jutarnjem povetarcu, iako je očima bežala od tog prizora, pomalo ljuto naslonila laktove na sims i čekala. Posteljina je ispod nje mirisala na znoj i ostatke ustajalog sobnog vazduha, u kome su bila zarobljena sva čula čitavog njenog bića a koja su sada, sa otvorenim prozorom, jedva dočekavši, pojurila napolje. Obično su joj ti mirisi unosili neki čudno pasivan mir u zaboravljeno telo, i volela ih je kao ordenje na grudima nekog ponosnog oficira. Volela je to spokojstvo koje joj je donosilo zvezdu na čelu i kojom je izazivala prezrive poglede onih na pijaci, volela je sebe zbog onoga što su svi drugi u njoj videli.

Samo onda, kada bi čula zvuk njenih koraka i kada bi joj čitava utroba zaigrala u tom ritmu, svi ti sokovi sigurnosti na čaršavima i frotirima, počeli bi da zaudaraju. Toliko silan bi taj smrad bio da je, namrštena, gutajući pljuvačku da ne povrati, jurila ka prozoru kada bi ga osetila. Tako bi svakog jutra stresala iz sobe, kao i iz sebe, iskrivljene osećaje koje joj je donosila ona, što prolazi ispod njenog prozora. I znala je, svim svojim bićem, da je baš taj korak jedino što joj je kvarilo apsolutni osećaj zadovoljstva svojim životnim uspesima. Na prvi pogled, reklo bi se da je nestvarno lako otresti se tog smetala, kako ju je zvala, te oštrice što seče u trenu zenicu oka na pola, pa polovina vidi svet u svom punom sjaju, a druga polovina prognana iz raja, vidi njenim očima sve što đavo napravi, a svaka pora ljudska upije, i ide sa njom ta polovina, ne pitajući ni zašto, ni na koliko dugo je oterana iz oka svog domaćina. Mogla je samo zatvoriti prozor. Ili nije mogla.

Hodajući tako kaldrmom, nepoznata žena tresla je sve njene tamnice i ogromne zidane katakombe, u kojima je sahranila svoje demone i, odavno već ne misleći na njih, ključeve zatrpala teškim sećanjima, tako da se ni sama više ne bi snašla da ih pronađe. Pobedila je jednom sebe, i zašto bi se sada bojala zemljotresa koji je pretio da polomi vrata tamnica lakoćom deteta koje lomi kornet od sladoleda? A bojala se. Tako čekajući da prođe. Bojala se i nje i sebe. I čekala je i dalje, nepomično, na prozoru svoga carstva, mirno je čekala neman.

Evo je, zaustavila je disanje. Pojavljivala se iza ugla polako, kao na usporenoj filmskoj traci, duge suknje, koja je svom svojom težinom padala na vrhove prstiju oblikovane u cipeli i vidljive samo pri iskoraku, snežno bele košulje sa otkopčanim dugmetom preko grudi, za koje nikada nije bila sigurna da li je namerno tako otkopčano ili je materijala na košulji bilo premalo da bi dohvatilo drugi kraj. Široka, kao stup bazilike prava ramena i vrat, nosilac samog božanstva, potpuno opravdavajući svoju ulogu centralnog maga, samo su još pramenovima kose dopuštali da ih dodiruju. Ramena i vrat kretali su se zajedno sa bokovima, u savršenom skladu sa baš svakim korakom. Ispod suknje boje peska, kada bi levo rame istupilo nazad u prvi plan, izbila bi stakleno glatka butina i savršeno pravo iscrtan frontalni mišić, zategnut do pucanja, dok bi se već u narednom delu te iste sekunde, povlačeći se pred ramenom što, istupajući napred otkriva beličasti vrat, kao da želi nametnuti svoju dominantnost u odnosu na nogu, taj isti nožni mišić, sakrio ispod parčeta tkanine koje gledalac ne može a da ne prezire što baš tada i tu stoji.  Koliko je puta čekala da posrne, da se saplete, makar udah vazduha da je poljulja i poremeti ritam, nikada nijedan korak nije bio različit od drugog. Vojnički strojev korak, zavideo bi tačnosti ovog, koraka jedne žene. Zlatni uvojci su zapravo bili boje kestena kada je bilo oblačno ali, kada bi ih sunčevi zraci dohvatili, pretvarali su se u zlato, leteći tako oko glave, zaslepljujući svojim bleskom svako oko koje bi je slučajno ili namerno otpratilo kroz ulicu. Njeno srce kucalo je u ritmu ovog bića, svaki put, kao gongovi odjekivali su otkucaji, a čitavo telo bi obuklo na sebe neku nestvarnu slabost i drhtanje, od hladnog znoja koje dodiruje užareno telo. Skamenjeno njeno telo i lice, u času u kome su pucale komete praveći novu galaksiju, nije odavalo baš ništa, tako da, i da se desilo da neko naprasno uđe u sobu u tom trenu, ne bi ništa mogao da primeti. To i nije bilo nešto što bi se okom moglo prepoznati. Ti energetski naboji koji su menjali strukturu čitavog organizma bili su samo njeno prokletstvo, bila je sigurna u to.

Dok ju je posmatrala, nije bila ni živa ni mrtva, samo je postojao taj trenutak i taj jedan jedini udah vazduha i čitav kosmos u tih par minuta, dok ne bi, nepoznato smetalo, kako ju je zvala, zamakla za naredni ugao susedne kuće. Onda bi nastavila da diše, dok je još udisala mirise njene suknje, i trudila se da što duže miluje svoje nozdrve, polako bi joj se vraćala čula. Nije želela taj miris da pusti u sobu, ne zato da ne bi još ko osetio, već da bi čistu esenciju života sačuvala samo za sebe. Sebično ju je prozvala svojom, a njen miris svojim unutrašnjim velom koji joj je hranio dušu. Ali je i sve one demone, davno zakopane, polako ali sigurno jačao, ulivajući im život sam u davno umrla tela.

Zatvorivši prozore, vraćala se svom carstvu i, svesna da će je ovo što je čini živom i ubiti jednog dana, radovala se svaki put, kada bi zaključila da to nije ovaj dan. Bivala bi zadovoljna što će još malo uživati u svom izmišljenom raju. A spremalo se nevreme, znala je to. I tako je vešto nedeljama ćutala o tome. Do narednog jutra.

Nastaviće se...