Foto: 
autor nepoznat

Zimnica

Na policama besmisla stoje šarene tegle dobro ukuvane nade i životne radosti. Tu su sve boje proleća, leta i jeseni.
Zlati se slatko od snova sa puno limunovih kolutova.
Iz legendarnog narodnog kuvara ispadaju davno ispresovane glave kamilice, nožice djurdjevka, hrabrost hajdučke trave, lepota belih rada i ljubičica. Ukus topline u sred hladnoće. Ume to čovek kada je inspirisan i kada hoće.
Kada bi mogao i zaledjene suze da otopi. Kada bi mogao nekako zla da se odrekne, ne samo rečima, već i delom. Kada bi mogao sam sebe da spasi dok spasava svemir, zemlju, državu, dok se busa u grudi svog nezamislivo velikog ega i klanja se idolu zla. Umeo bi on to, ali mu ljudi ne daju! 
Miriše na zimu. 
Mirišu i obezvredjeni ljudski životi. Na belini snega ocrtavaće se tragovi naših stopala na putu za ljubav. Videće se i tragovi krvi. Neka, sve je to ljudski i neka veruju da će im, zbog toga, biti oprošteno. Ali, da li će biti tako? Ne verujem u lepotu hladnih osećanja, čak mi i Deda Mraz izgleda kao izopačeni starac, neka mi oproste oni koji mu se raduju!
Idemo u Novu godinu! Moramo, nemamo izbora.
Šteta je što ne može  nekako i ljubav da se konzervira! Baš bi svima prijalo slatko od zagrljaja, poljubaca, nežnosti i iskrene, ljudske topline...ili to već postoji, a onaj čovek u koga verujem, o tome pojma nema.

Komentari

Komentari