Iz trećeg ugla

„Ustajem, trljam oči. Podižem roletnu i otvaram prozor. Nebo plavo, bez ijednog oblačka. Sunce obasjava celu sobu, a pluća puni jutarnji, još uvek blago prohladni vazduh. I dalje čujem samo veselo cvrkutanje. Proleće je, definitivno, pristiglo.”

"..Ti si me ozario. Obasjao, ozračio, umio, ugrejao. Probudio. Držao u životu, pokrenuo, podigao, zaslepeo, oprljio, zapalio, sagoreo. Pomilovao, polečio, i ponovo opekao..."

"...Trebalo je upregnuti mozak dobro, do tačke ključanja, u potrazi za pozitivnim aspektima življenja u Srbiji u 21. veku..."

"...Uporedo, formiraju se druge manifestacije, pretedenti na titulu brenda, pa se u Srbiji pojavljuje ekstremni broj-jada! Projada, rakijada, kobasicijada, više im imena ne znam..."

U Kanadi sam već pet dana. Privatno, naravno, ne spadam u one privilegovane koji se o državnom trošku švrćkaju i troše državne pare da kupe svoje jeftine, ali firmirane snove. Ja svoj ceh plaćam sama. Elem, upravo sinoć došla komšinica, Kanađanka, tu odmah, kuća preko puta, da se upoznamo. Simpatična i radoznala četrdesetogodišnja žena, pita me kakav je  život u Srbiji. Zaustih kao iz topa da kažem nikakav, a onda opet, ma neću iz prve. Ipak je to my country.  

”...Posle nekoliko dana provedenih u ratu sa birokratijom, uspeo sam da prikupim sve neophodno za jedan mali pečatić i novi datum u zdravstvenoj knjižici. Ponovo ista siva zgrada, isti, jedini, šalter koji funkcioniše, isti, količinski, red ljudi koji čeka...”

Istinita priča

Bojana Čupić

Niko ženama ne može da dođe glave kao žena ženi.

Spisak jednog koji ne veruje