Iz trećeg ugla

Verovanje u Boga je individualno kod svake jedinke ljudske vrste zasnovano na ličnim ubeđenjima. Takvo je i verovanje u masku koja štiti od raznorazne viroze, iz čega se može zaključiti da između Boga i maske nema neke drastične razlike, osim što Boga nosiš u srcu, a masku na glavi. Ipak, veoma su različiti stavovi prema funkcionalnosti maski, tako da često dolazi do verbalnih konflikta ljudi sa različitim mišljenjima, a pogotovu na društvenim mežama, gde se uvek nađe neko da potpali vatru i lagano doliva ulje. Paljevina je uvek bilo, i biće.

Kako stići do Islanda?

Pa preko obala Goe.

Škiljevića sam upoznala pre dve godine u Društvu književnika Beograda. Medju „umnim i sedim“ glavama (kako su se meni činili pesnici sa već nekoliko objavljenih zbirki za sobom, svi  prisutni pisci ozbiljnih romana i eseja), izadje pred nas  i mene jedan visoki čovek, mojih godina i poče da čita nešto o Tozi vampiru.

Propali smo, zato što nemamo komšijsku solidarnost. Izgubili smo empatiju, osećaj za tuću muku, želju da jedni drugima pomognemo bez digitrona i računice, bez da nešto očekujemo ili tražimo zauzvrat. U moru ljudi, u opštoj buci i halabuci, izgubili smo čoveka. Izgubili smo ga s namerom da ga nikada ne pronađemo. Prognali smo ga duboko u sebe, do svog debelog creva, u nadi da će odatle, preko kanalizacije i neke reke, stići daleko u svetska mora, daleko od nas, jer nam sama premisa i ideja čoveka kao takva nije potrebna.

Napišem juče jedan kratak tekst o sujeti. Zapravo „izdiktiram ga sama sebi u pero“, što bi se nekad reklo. Bez korekcija, bez popravki, direktno u status na FB. Zapravo, to je neka vrsta odgovora mojoj FB drugarici na njen tekst. Nemam snage ni volje da joj po stoti put objašnjavam koliko nije u pravu, već joj indirektno poručim da je sujetna i da se uzaludno bori. Sa mnom. I drugima. Tu je bitku unapred izgubila. I tras, zakačim sliku, svoju najlepšu, naravno, i send.

Solidarnost i empatija se uče od malih nogu.

Današnji (relativno) mladi roditelji su odrasli uz Pink i ratove, Cece i Arkane. U sopstvenim "burnom" životu su doživeli svašta (uključujući i bombardovanje), ali jedino solidarnost i empatiju - videli nisu. Njihova deca su danas u osnovnoj i srednjoj školi. Gde su ona mogla da vide ljudskost i vaspitano ponašanje? Od koga?

Ne zameram ti...

Nisi ti slomila ništa što već nije bilo slomljeno;

pa, sastavljeno i zalepljeno,

osposobljeno da poleti dovoljno visoko

da može da doživi još jedan pad

i tresak od tlo,

praćen onim jezivim zvukom lomnjave krila.

Pad pored otvorenog groba;

suza koja kao prezrena žena miluje zemlju

u želji da iskuka još jednu šansu,

dok joj iza leđa negde svojim putem izmiče voljeno nebo.

Ne zameram ti...

Reći ću ti još i hvala.

Hvala za sve iluzije i zablude,

Uđeš u autobus, ali ne onako bučno i nevaspitano kao što mi ulazimo, urlajući i potiskujući druge laktovima i ramenima, nego gospodski, neprimetno poput lupeža.

Pa, pošto si ušao, registruješ se kao putnik (na onaj jezivo glup način kako je to već u našem gradu predviđeno), ako imaš sreće, sedneš, ako nemaš, onda se voziš stojećki, balansirajući na jednoj nozi kao roda.

„Kada se veliki gospodar jednom vraćao sa Svečanosti rascvetalih šljiva, vo upregnut u njegova kola otrgao se i povredio nekog starca koji je baš u tom času prolazio, ali starac je na to, kako kažu, sklopio ruke u znak zahvalnosti što ga je oborio vo Velikog gospodara.“

Vreme je da ode! S jedne strane u političku istoriju, s druge u neizvesnu budućnost: da li u egzil, da li pred pravosudne organe, ili u mirnu penziju, to ostaje da se vidi. Cenim da će biti ovo poslednje. Isuviše dobro poznajem politiku i "političku narav", da poverujem da će ona narodna "vrana vrani oči ne vadi" u ovom slučaju doživeti izuzetak. Neće! I oni budući, svesni da će i sami jednom biti bivši, neće dozvoliti da se u političku praksu uvede institucija lustracije i krivičnopravne odgovornosti za političko činjenje.

Tabu (engleski: taboo) u opštem smisli znači zabranu, ono o čemu se ne sme raspravljati. Jedna od odlika primitivnih plemena bila je upravo to da imaju tabue, zabrane čije se kršenje smatralo najvećim grehom. Tabui su se od plemena do plemena bili različiti, ali je kazna za prekršioca bila ista: proterivanje iz zajednice. Tim činom uskraćuje mu se zaštita najvišeg bića i praktično bi bio izjednačen sa životinjom, stoga se neretko dešavalo i da završi na trpezi bivših saplemenika.