Iz trećeg ugla

Sveži jutarnji dani i besan koja se prostire duboko u beskraj, sada poprima dimenzije bezgraničnog, i sećam se Borhesa i njegove biblioteke. Trenutno mi lebde misli poput knjiga po etru, i pitam se čemu takvo uzbuđenje oko samo jedne srede koja teče mirno kao kakva vojvođanska reka. Uživam u mirisima predstojeće zime, iako znam da još dugo snega videti neću. Ipak, topli naleti grejanja mi jasno daju znak da su hladni dani stigli, a letnje vreme je daleko za nama. Maše nam, a i mi njemu. Već sada osetim da mi nedostaje. Jesam ,,zimsko dete“ ali sam letnji čovek.

Ako zatvorim oči makar na trenutak, propustiću momenat, a svaki je dragoceniji od cele večnosti ničega.
 

Znate li onu pesmu grupe Kal “Kiss me, please”? Da sam je ja napisala dodala bih i ono "in the ass”, ali pošto nisam moram da pređem na rad (u mom slučaju je to škrabanje ovog teksta).

"Arbeit Macht Frei" pisalo je na kapijama Aušvica. Zato ću i ja osloboditi svoje misli i umesto priče napisati utiske sa sajma, a koji to ne bi trebalo biti.

Odvojenost od kože i od tela mazi dušu. To stanje dodiruje um na način na koji ništa drugo ne može. Poigrava se  sa samim sobom, igra se emocijama i osećajima. Dozvoljava telu takve preobražaje koje dugo nije imalo, a opet navodi ga na još lepše i bolje. Ovo stanje me podseća na satori, na umno prepuštanje prelepom lepršanju  po univerzumu, a opet ostajanje na zemlji. Pribran, donosiš svesne odluke u odlučujućim momentima sreće i raspoloženja, dostižući lepote univerzuma i količinske mere neophodne za skakukatanje po leprsavomi vazdušastom.

Potomci, deca, krv tvoje krvi, bezbroj najlepših izraza za nastavak tebe kao čoveka jedinstvene genetičke slike. I nema tu mesta za sumnju, svako dete se voli do stepena nepodnošljvosti i preko granice bola. Kada se tvom izdanku, tvojoj mladici nešto dogodi, smrt je jedino utočište od kidajuće agonije koja te nikada ne napušta, ni u snu, ni posle mnogo decenija, ostaje uvek tu kao nož u srcu i ne dozvoljava da ti disanje više ikada bude do kraja, bez seckanja i bez jecaja.

Poslednjih deset godina najviše ima onih bajki o ljudima koji su iz gradova emigrirali na selo, a ne obrnuto. Povratnici ili početnici. Zov zemlje I zov prirode protiv gradskih gužvi I nesigurnog bivstvovanja. E, te priče su slučajevi. Pojedinačne storije ljudi koji su ugušeni I ispljunuti iz smoga prekoračili prag tolerancije prema gradskoj neljudskosti I preselili se na neko imanje predaka ili prodali šta su imali u gradu I kupili imanje nekoga kome se smučilo seosko nemanje.

Metaforički rečeno, sloboda u Srbiji prolazi baš kao i njene planinske reke. Ogradili su je, isušili, preusmerili. U takvoj ukroćenoj slobodi, sve je manje života.
Gradjani Srbije iskaču iz tih sasušenih korita, pokušavajući da se spasu. Evakuišu se, kupuju kartu u jednom pravcu, skaču sa mostova, zgrada, ne prave pitanje. Od "ukorićene" slobode, čak i smrt deluje primamljivije.

Rekao bi čovek - prosta stvar. Banalna. Jedan običan suglasnik. praćen samoglasnikom. Pa - ponovljeno. Poredjano, čini kratku reč najdužeg značenja - tata.

TA-TA. Sriču dečije usne, mnogim maleckim ljudima bivaju čak lakše za izgovor od ne manje važnog ma-ma.

U - tata!

,,Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!“, što bi rekao veliki Crnjanski.

Sunce moje lepo! Opet, oda jesenjem suncu! Steglo mi se srce, učvoruje se, a to mi nekako nije svojstveno. Meditiram u prepunom autobusu, trudeći se da gledam kroz siva lica saputnika. I ti si siva Jadranka, postaješ siva, neizbrisiva masa nečega. Dobro je da bar nisam braon masa nečega, znala bih da to nazovem nekim drugačijim imenom. Dani mi prolaze kao petnaestominutni kontrolni u osnovnoj školi. Prvo strah zbog najave, onda opuštenost zbog navike. I tako život pucketa pod mojim nogama. Zašto sam dozvolila da tuđe sudbine utiču na moje dobro raspoloženje?

Pages