Iz trećeg ugla

Ne želim te. Ne marim za tebe i tvoju ličnost. Ne interesuješ me i nikada nisi. Ne želim tvoje poglede na sebi, niti komentare i odmahivanja. Ne želim podsmeh i uzdah. Ne želim grč u želucu kada me pogodiš. Ne želim da me ne želiš. Ne želim tvoje tople ruke oko sebe. Ne treba mi poljubac u obraz. Niti dubok pogled. Ne želim emotivne boli i gledanja u dušu. Ne želim otvaranja, ne želim plakanja. Ne želim razaranja. Ne mogu da podnesem strah kada te se bojim. Nemam snage za borbe, prepiranja, mržnje. Nemam snage za mirenja nakon toga.

Razmišljam o jednoj, jedinoj reči koja bi obeležila stvarnost u kojoj živimo. Prvo što mi pada na pamet je njeno veličanstvo BEDA.

Materijalna: Ljudi se dave u najstrašnijem siromaštvu, istovremeno gledajući užasnu dekadenciju svojih besčasnih sugradjana, koji postaju vlasnici njihovih života. Isterani iz kuća, bez struje, hrane, moderni "berači pamuka" ovog podneblja, poniženi i prokaženi tumaraju, bez cilja.

Šta se dešava sa svim neizrečenim rečima koje ostaju tako u etru da plutaju ni tamo ni ovamo? Jesu li zauvek zapečaćene u umu neizrecitelja, ili pak mogu trenscedentno da se kažu drugom biću? Verujem da je to moguće, ako je energija dovoljno jaka. Kako inače objašnjavamo osećanje nekoga kada nije tu, pored, a osećaj je kao da jeste?

Blješti sjaj lažnog osmeha, razvlači se iluzija lepog i savršenog. Stalno se nameće vrednost spoljašnjeg u svetu gladnih i porobljenih duša. Pobeđuje forma, bar na prvi pogled.Nije ni čudo jer živimo u svetu medijskog uticaja, nametanja rešenja životnih situacija, sve u stilu, nama je, bre, super, kakvih robova ima tamo negde...

Forma i suština. Koga je više briga za suštinu, ako nema šta da jede, ako nema osnovne uslove za život, za račune, na primer?

Sedim sa prstima na tastaturi i razmišljam o čemu danas da pišem. Utorak je i trivijalno se uvlači u svaku misao o dnevnim potrebama, a kiša najavljuje jesen i miriše na smrt.

Redovna kontrola uma, duha i tela je bitna. Pogotovo uma. Očistiti svoj um od nepotrebnih informacija, znači osloboditi sebe pritiska koje izazivaju traume i noćne more. Od nekih nam se povraća. Nekih se gadimo kada posmislimo koliko smo ih se nekada samo rado sećali. Neke mrzimo. Iz nekih smo naučili nešto. Poslednji su najbolji. I oni u dosta korisni za rast i razvoj bilje Organizam. Ali šta ako ništa ne naučimo? Šta ako ništa ne naučimo.

Šta se dešava kada neko toliko uđe u podsvest, da tu ostaje i tokom snova? Sanjaš, a sanjaš o toj osobi. Sanjaš, i sanjaš u obličju te osobe. Sanjaš, i sanjaš kako iščezava. Više je ne sanjaš.

Ćuješ li je? Približava se. Ona dolazi I ulazi kroz kožu, željna je tebe. Nemoj je čekati. Beži, trči najbrže što možeš! Tako prljava izađi iz sebe u znoju. Očisti gnoj sa svojih rana i zaleči se.

Njena je želja da te zagrli i ugreje svojim hladnim zagrljajem, kojim guši one koje stigne i emocijeim vezuje u čvor. U krvotok ulazi kroz vene , a zatim u srce koje zaledi.

1.Sramna vlaSt, kriminalna i potkupljiva već godinama iSta.

2.Sve poSkupljuje dok narod postaje Sve jeftiniji.

3.Sirotinja koja ne Shvata da to jeSte.

4.Sluge božije koje su izdale Boga

5.Stide se pametni dok se glupi diče.

6.Svet koji se prepolovio i poStao poluSvet.

7.Samoubistva zbog nemaštine.

8.Suze roditeljSke kojima deca beže iz zemlje trbuhom za kruhom.

9.Strahovlada koja vlada Svojim kukavicama.

10.Sendviči koji se dele gladnima Svojih 5 minuta.

11.Svest koja je pala u neSvest.

,,Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude. Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte.” 

Meša Selimović, Tvrđava

Pages