Iz trećeg ugla

Andrić kaže da svaka gradjevina mora da nosi žrtvu sa sobom. Da li je to tačno? Ovaj film ,,Paths of Glory“ pokazuje da jeste. Kjubrik je dobro sve izrežirao da prikaže kako sve čemu se u budućnosti ljudi dive, u samoj osnovi ima žrtve koje su morale pasti da bi nešto nastalo, ili u ovom slučaju da bi neko napredovao.

Znam da ćeš se javiti onda kad vetrovi prestanu da duvaju u tvom pravcu, kada kiše obrišu tvoje tragove i duga se pojavi da me dozove da ispod nje prođem. Kada se vreme naoblači,  ubrza i izgubi u jurišu, a sat u glavi zaustavi. Tak Tik. Onda kad srce uspori svoj rad umorno od sopstvene brzine, sekund pre nego se zaustavi znam da ću ti čuti glas.

Na trenutak sam zastala, pomislila sam da je sila zla suviše jaka i da joj se ne mogu odupreti drugačije do ignorisanjem njenog postojanja. Ali, onda shvatih da se zlo samo širi ako se ne osvetli i da ima takvih primera kroz istoriju na pretek. Počevši od Svete Inkvizicije, Krstaških ratova, pa do Hitlerovog nacizma. Uvek uz prave reči i velike i svete ciljeve, a sa najgorim i najnižim ljudskim porivima.

Kristina Janković

Odbijam da mislim da je život grčevito držanje za ono sigurno koliko god to bilo loše i unesrećivalo nas. Jer, znam da nije. Život je sve to ostalo.

 Svaki moj tekst je odlomak iz moje duše, ali deo istih sam uspela da sastavim u roman.

Kao autor portala “Konkretno” ovoga puta ću vam predstaviti svoj prvenac “Vera je gola” kroz odlomak iz dela i recenzije.

 

Mirno je. Mirna sam. Loš osecaj od sinoc je nestao. Da li zbog muzike, da li zbog rem faze. Kofein me gleda kao spasilac, ali nije mi toliko neophodan. Sto je dobro. Naučila sam sebe da se dovedem u red uz pomoc vode I šećerne štangle. Uživam u jutru. Tako je sporo ovo nedeljno jutro. Ovo su stvari za koje mogu sa sigurnošcu da kazem da volim. Zivim za njih. Ona me nikada nece izdati. Nadam se samo da neće doći vreme večnog pomračenja sunca. U tom slucaju ne znam koji bi moj stav o jutrima bio. Ali, ko ce sada razmišljati o tome. To je tako daleko.

Ne idem na sahrane, ne mora niko da mi dođe, ni od ispraćenih, ni od onih koji su ispraćali. Ne sakupljam poene za veće poštovanje u selu i veći broj ljudi na mojoj sahrani, ali žalim iskreno i volim mnogo.

Uopšte nisu naivne, te oči. Opuštene su u toj mirnoći, nirvani. Zapravo, i nisu mongolske, već su spuštene sa otežalim kapcima, te oči mongolske. Samo, zavisi iz kog ugla se gleda. Ako gledate iz žablje perspektive, onda su zasigurno to oči mongolskog porekla. Neka ostanu za sada tako. Ako su oči ogledalo duše, onda je ova duša podeljena na dva dela. Jedan je odrastao, mudar i miran. Drugi deo je patio. Onaj najskriveniji deo je najočitiji. Bol je rasprksana po dužicama oka morskih dubina. Ova duša je duboka koliko i najdublje more.

Čime kažnjavamo jedno drugo, moja inspiracijo, u ovom modernom dobu kada nas boli svaka neodgovorena poruka? Čime da pobrišem tvoje osmjehe koji bole me i čime da zamjenim tvoje dodire koji se urušavaju u moje uzdahe sve dok te ne zaboravim?

Nervira te što te ne pratim, na internetu smo svi pratioci besmisla. Ne pratim, jer ne mogu da gledam tvoje osmjehe koje djeliš sa drugim ljudima, ne mogu da gledam tvoje ruke na ramenima drugih žena.

Pages