Iz trećeg ugla

Autor Miodrag Tasić

Princip zаvоđеnjа žеnа i оsvајаnjа pоdrškе nаrоdа u pоlitici је vrlо sličаn: Аkо kаžеš оnо štо misliš - nеćеš dоbiti оnо štо žеliš. Е sаd… Pоslе оvе izrеčеnе tvrdnjе ili kоnstаtаciје - kаkо vаm drаžе, mоždа bi bilо nајbоlје dа kаžеm оnu bеzоbrаznu rеč kоја pоčinjе sа „ЈЕ“, а zаvršаvа sе sа „BIGА“, аli zbоg оzbilјnоsti tеmе i оpštеg kvаlitеtа јаvnоg diskursа, rеšiо sаm dа vаs pоštеdim - а sеbе lišim prоstаklukа. Nаrаvnо, mоždа sе vi nеćеtе slоžiti sа mnоm? Pоgоtоvо аkо stе dаmа? Моždа vаm оvе rеči zvučе prеvišе grubо, аli vеruјtе- nе gоvоri tо pаkоst i zlоbа.

Može li čovek da postane stranac samome sebi, kao da je postalo izlišno zapitati se; moglo bi se reći da je to zapravo – pravilo. Tužna slika nas samih zarobljenih u lavirintima i bespućima stvarnosti. Kako nam je u sve dinamičnijem okruženju, u kakvom nam se danas odvija život, sve teže da prepoznamo sebe u nekim našim postupcima (kakvi su se zbili), da prepoznamo sebe iz nekih perioda našeg života (koje bismo radije da zaboravimo), i u nekim  iskušenjima (kojih bolje da nije ni bilo). Postali smo žrtve selektivne amnezije.

Mi nismo rasli zajedno i majke nam se nikada nisu upoznale pa, zašto osećam da smo jedna duša sa istim korenom? Ima nešto iznad znanja i ljudske sujete, ima puno tog nečega što nas spaja na zidu popodnevne dremke u igri dečjih silueta i nevidljivih anđela na ruševinama raja, baš kao i zvuk onih skupljača bačenih uspomena koji sa preciznošću mača paraju šavove onog nemog i bolnog dečjeg plača. Gde će vam duša dušmani, ubice ljubavi? Kojim imenom da vas zovem a da Boga ne uvredim? Kako da vam oprostim ili da za vas molim?

Najbolje priče još nisu napisane, najbolji romani još nisu objavljeni, rečeno je na jednoj književoj večeri kojoj sam nedavno prisustvovao. Tom prilikom i Markesa je neko pomenuo, i ja se stresoh istog trena, naime onomad sa pročitao obiman tekst o Gabijevim mukama i peripetijama oko objavljivanja one njegove genijalne sage o Buendijama i mitskom Makondu. Te mi onda pade na um kako nema izdavača koji ne sanja da na njegovu adresu stigne delo vredno Nobelove nagrade; to im je u neku ruku u opisu posla.

Autor Bogdan Bogdanović

Jutarnja rutina... Kafa, prelistavanje štampe i novosti sa mreže.
Uvek kad FB preplave prepucavanja vaksera i antivaksera, ja shvatim da se nešto novo dešava, i prelistama baš te naslove O Covid propusnicama.
I kao čuvena Mišel, I shall speak only once,...evo i mog doprinosa.
Ja ne znam ništa o štetnosti vakcina i da li nas njima truju, ali znam da sam pre dve godine slobodno putovala Evropom i ovaj čarobni mesec septembar provela krstareći Italijom i Francuskom.

Crvotočne bubice smo, ljudi moji! Ne znamo, ne vidimo, ne shvatamo veličinu ljudskih mogućnosti u svakom od nas. Ego je izdominirao ovim svetom. Usmereni, zarobljeni, izudarani šemama, nametnutim modelima slepo pratimo oznake pored puta i mislimo to je naš put. Zašto nismo, onda, zadovoljni i opušteni? Zašto prihvatamo serviranu, očiglednu laž iako znamo da nam je jedini smisao istina u nama? Zašto idemo protiv sebe, u nemir, nesreću, nezadovoljstvo i strah?

Propali smo, zato što nemamo komšijsku solidarnost. Izgubili smo empatiju, osećaj za tuću muku, želju da jedni drugima pomognemo bez digitrona i računice, bez da nešto očekujemo ili tražimo zauzvrat. U moru ljudi, u opštoj buci i halabuci, izgubili smo čoveka. Izgubili smo ga s namerom da ga nikada ne pronađemo. Prognali smo ga duboko u sebe, do svog debelog creva, u nadi da će odatle, preko kanalizacije i neke reke, stići daleko u svetska mora, daleko od nas, jer nam sama premisa i ideja čoveka kao takva nije potrebna.

U pomenutom tekstu reč je o Žarku Koraću, penzionisanom profesoru Filozofslog fakulteta u Beogradu, svojevremeno u vreme DOS-a, aktivnom političaru – zameniku premijera u vladi Zorana  Đinđića, jednom od retkih neokaljanih političara tog vremena i njegovom intervjuu listu Danas, a povodom nedavnih događaja u Crnoj Gori prilikom ustoličenja Joanikija za mitropolita crnogorsko-primorskog.