Iz trećeg ugla

Petak veče. Radio 202.

U Beogradu gostuje neka švedska grupa. Omiljeni radio prenosi inlive. Pijuckam vino i slušam. Drži me budnom,

Zagrebati ispod površine užasa, narodski rečeno: tražiti đavola. Težak i nepopularan posao. Onaj koji se radi uz rizik dolaska do bolne spoznaje da je uzrok mnogih naših posledica možda u velikoj meri u nama samima?! Kažu: ne postoji dno, postoje samo pregrade. Kada će poslednja pregrada biti i zadnja, zavisi isključivo od nas. Zavisi od naše spremnosti da se pogledamo u oči, i naše odlučnosti da krenemo ka vrhu. Potreban nam je taj voljni momenat. Sve počinje pronalaženjem uzroka.

Zeleni venac. Podzemni prolaz, stajalište autobusa za Novi Beograd , Zemun. Pijaca i čuvena Kamenička. Ulica koja vodi ka Ekonomskom fakultetu. I stanici. Autobuskoj. Na kraju nje park. Picin. Žao mi je , tako ga svi zovu. Zbog nesretnica koje ordiniraju istim i trguju onim jedinim što imaju. Svojim telom.

Sa nošenjem obaveznih maski pale su neke druge, nevidljive, duboko usađene, urasle maske ega. Čin me podseća na razbijeno jaje, valjda zbog igre reči (egg- na engleskom jaje). Krhko je to sazdanje, a mnogi se uzdaju u njega. U to jaje svašta od ljudskog stane, samo ne ono toplo i najljudskije, a to je empatija.

Godine samačkog (udovičkog) života su je očvrsle.

Ja imam nade za ovaj grad 
ja imam veliku nadu 
ja imam grad
ja imam jutro svakoga jutra 
ali jutro moje nade tek dolazi.

 

Često se setim ovih stihova Miodraga Pavlovića, na kojim bi trebalo da smo mu zahvalni, i to ne samo zbog njihove lepote.

Svet bez nade je svet bez boga. Kome je takav svet potreban?

 

Sreli ste jaku i stabilnu ženu koja troši četvrtu, petu deceniju života. Pokušali da je impresionirate, pravili se pametni, zabavni, šarmantni... U principu, pokušali ste da joj se skuplje "prodate"! Medju nama, nije ni prvi, ni poslednji put, zar ne?

key words: budžet, štuka, nacrt, krelac, obrazac, ćate

Miodrag Tasić

Oduvek sam se pitao šta sveštenici misle o nama, vernicima, koji nemamo službenu obavezu da verujemo u Boga. I to najiskrenije. Smatraju li nas budalama, ili sam ja, ovako naivan, možebiti podlegao bogohulnim čaršijskim pričama? A da se svašta priča, pa priča se.

Pages