Iz trećeg ugla

Dragiša Čolić

Koliko smo sami od jedan do uginuća, čak i kada smo sa nekim? Moja pretpostavka: mnogo. Da li imate taj osećaj da se, u poslednje vreme, svuda osećate usamljeno? Da sedite sa nekim, a zapravo ste vekovima i sferama udaljeni od osobe. Niste tu, ta osoba nije tu. Svako u svom univerzumu, da li izmišljenom ili ne, to je sad već nova tema za mozganje.

Setni su dani kao ovi. Letargijske noći i magnovenjska jutra. U neznanju se leže, u bolu se ustaje. I sećanje traje ali bledi. Čežnja za čežnjivim pogledom i iskrenim osmehom, tako dugo traje. U ljusci jajeta rađamo se, u ljusci živimo.

Često sam putovao. Na stanicama sam se nagledao vozova koji su redovno kasnili i ljudi koji su redovno žurili da na njih stignu. Zanimljivo je to da su svi ti ljudi, uvek uspevali, i pored svih tih kašnjenja, da odu tamo gde su želeli da budu.

Retko dozvoljavam sebi da žalim ljude. Nema tužnijeg osećanja u mojoj emotivnoj skali vrednosti. Večito se trudim da izbegnem takav izliv adrenalinskog vrenja - kako zbog drugih, tako i zbog sebe ali ...

Kroz glavu mi prolaze slike raznih porodičnih skupova, veselja, sahrana, krštenja... Preko zalogaja rinflajša, prelivenog sosom od mirodjije, jedni drugoma se

Na policama besmisla stoje šarene tegle dobro ukuvane nade i životne radosti. Tu su sve boje proleća, leta i jeseni.
Zlati se slatko od snova sa puno limunovih kolutova.
Iz legendarnog narodnog kuvara ispadaju davno ispresovane glave kamilice, nožice djurdjevka, hrabrost hajdučke trave, lepota belih rada i ljubičica. Ukus topline u sred hladnoće. Ume to čovek kada je inspirisan i kada hoće.

Legao sam sa glavoboljom, sa njom sa se i probudio.

Glavobolja je kao neka prokleta kurva koju pokupiš kraj prašnjavog puta i sa njom zaglaviš u jeftinom motelu. Svud joj je bolje nego na onoj vetrometini, na raskrsnici onih puteva koji nju nigde ne vode.

Svako od nas poznaje sliku, reč ili maker delo bar jednog istinskog intelektualca. U eventualnom nedostatku bližeg uvida u njihov privatan život, tu su knjige, eseji, kolumne, objave, u skorije vreme, postovi, Ytb i tvitovi…Tito ih je, svojevremeno, smeštao u dedinjski rezervat, fantastično mesto, poznato po tome da, vremenom, otupi i najoštrije misaono pero. Danas, u zlatno doba blagostanja, sa mnogima od njih se svakodnevno laktate kroz Kalenić, Bajloni, sudarate po Knezu…

Sagurane u ćošak žene su poznate po tome da vrište, a vas trenutno zaglušuje buka mnogih naslova, potpisanih ženskim imenima, koje vas sa polica bodu pravo u oči. Satjerana u ćošak inteligentna žena neće ponuditi duge razgovore, matematičke formule, niti kulinarske recepte, ponudiće jedino na šta muškarac koji drži vlast u šaci može da odreaguje, blud i nemoral.

Sveži jutarnji dani i besan koja se prostire duboko u beskraj, sada poprima dimenzije bezgraničnog, i sećam se Borhesa i njegove biblioteke. Trenutno mi lebde misli poput knjiga po etru, i pitam se čemu takvo uzbuđenje oko samo jedne srede koja teče mirno kao kakva vojvođanska reka. Uživam u mirisima predstojeće zime, iako znam da još dugo snega videti neću. Ipak, topli naleti grejanja mi jasno daju znak da su hladni dani stigli, a letnje vreme je daleko za nama. Maše nam, a i mi njemu. Već sada osetim da mi nedostaje. Jesam ,,zimsko dete“ ali sam letnji čovek.

Pages