Iz trećeg ugla

Miodrag Tasić

Ne znamo šta bi Miloš Crnjanski rekao da može da vidi što se danas događa, ali možemo da verujemo da ne bi bilo ništa manje facinantno od odlomka koji nam kazuje kako je on video fašizam 1940. dok je službovao u Rimu kao diplomata.

„Njegova glava visi sa svih zgrada, sa svih zidova, sa svih ćoškova, visi iznad svih vrata, trči na svim saobraćajnim sredstvima, učestvuje i u ručku, po restoranima, i pri kafi u barovima.

Gledati smrti u oči. Koliko puta ste to čuli? I uvek to zamišljali kao one scene iz ratnih, partizanskih filmova. Na kojima smo svi odrasli.
Mladji baš i nisu imali taj osećaj kad Luk „Skayneznamkako se zove“ ubija onim svetlećim mačem ili Terminator tone u istopljeni čelik sa like palcem na ruci uz kretenski izraz na licu i čuvenim „I ll be back“.

Lažu te. Nema oprosta na ovom svetu. Bilo bi lako da može tako: satreš, zgromiš, tuđe polomiš, usput se pomoliš, na kraju izviniš i odjednom sve se potire i briše — nijedna pakost se ne pamti, nijedno zlo se ne piše.
Da li si lud da misliš da se time čistiš?
Otmeš, uzmeš, nikad ništa ne daš, pa otpevaš „Oče naš“ i na prečac sve postane belo i čisto: i kurva i deva, i strvinar i ševa, i mati i ubica, i heroj i izdajica, svi dođu na isto.

Miodrag Tasić

"Udaću se jedino za vojvodu Marka Miljanova!" Ove reči je uporno kao na traci pred svojim roditeljima, porodicom i drugaricama, ponavljala devetaestogodišnja Stefanija - Stefa Danilović, ćerka nikšićkog trgovca hercegovačkog porekla Luke Danilovića. "Muči dijete! Da ti nijednu riječ više čuo nijesam!" Prekorio bi je otac, koji bi posle začuđen zbog ćudi svoje ćerke, uz ono pljeskanje šakom o čelo, često znao sebi da promrmlja u bradu: "Oh, lude detinje — đavole glave... Em detinja, em ženska!? Ču nje?

Treba mi neko da Ja bude, da se odrekne sebe. Želim da ga obučem u moju kožu i ubrizgam ovu cigansku krv.

Neka se javi ko hoće da diše moj vazduh i miriše na moj smrad. Mora da bude gad da bi mogao ja da bude.

Nudim mu besane noći i dane u kojima sviće Mesec. Poklanjam mu sve prošle i buduće sekunde, minute, sate...i ono “zauvek”. Dajem mu put posut trnjem i snagu da izdrži bol.

Hoću da stojim na svom mestu pod Suncem, neka tu sija samo za mene.

Hoću parče neba da otkinem nosem i da se popnem na oblak.

Hoću da zavijam na Mesec i da su vuci siti, a ovce na broju.

Hoću da mi je polje široko i zeleno, a korak od sedam milja.

Hoću da mi oko vidi daleko, što dalje od nosa.

Miodrag Tasić

Za one neuke koji se edukuju preko mreža
i glume instant filosofe. Erudite i poznavaoce.
Dušebrižnike, savetodavce. Life couch savetnike.
(ovo da budem u trendu, uprkos godinama).