Bolonja (poezija)

Strah sa sebe stresem

i jezu iz kostiju na čas

u srž stavim;

Pa zrno nade pred ljude prinesem,

u prahu lica tražim,

od gareži iskru pravim.

Ima li nas?

U jadanju i padanju,

vrlini i kajanju;

U tuđem grehu i našem stradanju,

u bilo čemu ljudskom sposobnom  da se rodi

i da voli?

Ima li nas...

U plaču beba,

u mlečnim zubima,

u nekim novim, jadnim, krhkim grudima?

Ima li nas, gde smo?

Možda u grobu zagrljeni i osuđeni na večnost,

kao dar i zamenu za izgubljeni tren.

Plavo oko moje.

Zenice krvava od srči razbijenih snova;

Lepotice...

Ima li nas u Bolonji?

Na trgu "Pjaca Mađore",

pred tuđinskim crkvama u potrazi za svojim Bogom,

u molitvi njemu:

Gospode, povedi nas sa sobom!

Ili nam bar ostavi jedan oblak

na ovom ukletom nebu;

Jer mi drugi krov nad glavom nemamo.

Rekli smo: Ko prvi ode, da ugasi sunce;

Jer otišlo je sve što je sjalo.

I more, i reka, i šuma;

Sve što živi;

Sve,

u ništa je stalo...

Pitam: Gde smo?

Ima li nas:

U udžaricama našeg porekla,

u zaraslim poljima,

da li nam se u korovu koren zatira,

ili samo tiho buja za neki novi svet

u kojem sreća sleduje svakom ko je želi?

Plavo oko moje...

Ima li nas u Bolonji?

U Ulici "Rizoli",

promrzli i gladni

u šetnji pored pekara i dućana,

priljubljenih dlanova

kao dva sirotana;

Zagledani u staricu

pokraj trotoara,

u kojoj vidosmo sebe...

Lepotice...

Prežaljena, ispraćena,

a nikad dočekana.

Od vazduha u telo iskovana.

Od vode u krv, okrvavljena.

Od neba u nebu sakrivena...

Plavo oko moje...

Ima li nas?

U nadi,

u želji i žudnji?

U mašti,

gde jedino i besmo ljudi?

Ima li nas u životu,

koji sve -

samo život, nije.