Branislav Solomun, pesnik: Pesma je skup i mešavina mojih iskustava, promišljanja o svetu i sebi - autor intervjua: Valentina Novković

Branislav Solomun je u književnost ušao davne 1986 godine sa pesničkom knjigom „Pritisak“. Bilo je potrebno više od trideset godina da objavi drugu, „Prozračnost“. Potreba da pokaže stihovani bunt prema pojavama, ljudima, situacijama sa kojima nije saglasan i duboko ga bole, prisutna je u obe knjige Branislava Solomuna. Pesnik ima odgovornost prema svetu u kom živi, njegovo je da osvetljava probleme, postavlja pitanja ali i daje odgovore. Ne ostajući ravnodušan on je  ustalasanost čije vibracije dosežu do srca istomišljenika – nesmirajnih duhova željnih promena.

V.N: Prvu pesničku knjigu „Pritisak“ objavili ste davne 1986 godinu (Matica srpska), a jedan od urednika bio je i  David Albahari.  Andrej Tarkovski je u jednom intervjuu izjavio: „Umetnik uvek oseća pritisak, nekakav nemir. Mislim da u idealnim uslovima umetnik jednostavno ne bi mogao da radi. Ne bi imao prostora da diše. Umetnik mora da oseća neki pritisak“, da li ste to imali u vidu kada ste odabrali naslov? Uz koje pesnike ste sazrevali?

B.S: Da, David Albahari je bio u uredništvu Matice srpske (edicija Prva knjiga) kada je meni izašla zbirka poezije. Davida sam već poznavao, znali smo se iz redakcije beogradskog lista „Književna reč“, gde je bio urednik a ja tamo već objavio neke svoje početničke pesme.

Pesme iz zbirke „Pritisak“ napisao sam kao vrlo mlad, pisao sam ih kao adolescent. To je vreme kada se mlad čovek još uvek traži, preispituje, traži svoje mesto u svetu. U jednom periodu sam se verovatno i osećao da sam pod nekim pritiskom, porodice, okoline… Čitao sam u to vreme puno o egzistencijalizmu, zapravo sam puno čitao, mislim da sam u tom periodu i najviše čitao u čitavom svom životu. Pesme su nastajale iz nekog mog unutrašnjeg osećanja, otud sam i izabrao taj naslov. Nisam mnogo razmišljao da li umetnik oseća stalno neki nemir, kako ste citirali Andreja Tarkovskog. Ja sam ga prosto osećao, i to sam preneo u svoje pesme iz prve zbirke.

Čitajući puno, u to vreme sam se upoznao i sa savremenom poezijom 20. veka, pre svega evropskom. Bukvalno sam gutao sve od Bodlera pa nadalje… Bodler mi je bio prvi pesnik kod kog sam otkrio da poezija može da govori i o estetici ružnog.

Pravi doživljaj, zapravo oduševljenje, kod mene je izazvao susret sa savremenim poljskim pesništvom. Mislim pre svege na poeziju nakon Drugog svetskog rata. To je ostalo i do danas. Česlav Miloš, Zbignjev Herbert, Tadeuš Ruževič, Adam Zagajevski, Vislava Šimborska... Pre svega Ruževič. Čitajući ga, otkrio sam jedan potpuno novi način na koji se poezija danas može pisati.

Takođe sam otkrio i nemačke unerground i druge savremene pesnike, kojima je bunt bio sastavni deo njihove poezije. U svojim pesmama pisali su o svakodnevnom životu, bez visoke estetike, sa dosta uticaja rock and rolla. I ja sam odrastao na toj muzici i to mi je sve bilo vrlo blisko i dopalo mi se. Prepoznao sam se u njihovoj poeziji. Mislim pre svega na Rolfa Ditera Brinkmana i Volfa Vondračeka.

Od naših pesnika oduševio me je susret sa poezijom Vaska Pope. Bio je potpuno različit. A i otkriće Miodraga Pavlovića, mislim na zbirku „87 pesama“, bio je značajan za mene, to je raskid sa prošlošću i početak nove savremene jugoslovenske i srpske poezije.

Zaista je puno pesnika koje sam u to vreme otkrio i čitao, i bio bi dug spisak kada bih sada naveo sva imena.

Inače, smatram da sve što čitamo utiče na nas. I ono što prihvatimo, što nam se dopada, i ono što ne prihvatimo...Tako izgrađujemo svoj čitalački ukus, uopšte gradimo svoj pogled na svet.

V. N: Nikanor Para smatra da „pesma mora da bude teorema: ekonomija jezika i ekonomija resursa; postići maksimalno sa minimalnim“, na koji način doživljavate pesmu, kako nastaju Vaši stihovi?

B. S: Bikanor Para je potpuno u pravu. A ja ne umem da Vam objasnim kako nastaju moje pesme. Zapravo, to ni meni nije jasno. Nisam od onih koji sednu za radni sto, pa kažu sebi: e sad ću da napišem nešto na tu temu… Ne. Moje pesme su nastajale, nastaju i danas, za mene potpuno neobjašnjivo. Jednostavno izađu iz mene, takoreći gotove. Ispričaću Vam malu anegdotu kako je nastala moja pesma „Pogrešno vreme“, inače najduža pesma koju sam napisao i koja je završna pesma moje druge zbirke „Prozračnost“. Otišao sam u kupatilo da se tuširam, ušao u kadu, i tada su naprosto krenuli početni stihovi pesme. Brzo sam se obrisao, i onako polumokar izleteo iz kupatila, uleteo u svoju sobu i zapisao ih da se ne izgube… Vratio sam se u kadu, sav srećan što sam uspeo da ih zapišem, a onda je posle par trenutaka krenulo ponovo… Opet polumokar trčim do sobe, zapisujem… I tako više puta. Pesma, koja inače ima sedam strana, nastala je za jedno veče u tom trčanju između kupatila i moje sobe.

U izdanju Nolita, u ediciji Književnost i civilizacija, koju je uređivao Jovan Hristić, izašla je knjiga „Rađanje moderne književnosti – Poezija“. To je knjiga sastavljena od eseje značajnih modernih pesnika, od Bodlera i Malarmea, Bloka, Jejtsa… pa do Ruževiča i Encensbergera. Tu su njihovi eseji i zapisi o poeziji, gde pokušavaju da objasne upravo ovo što ste me pitali: kako nastaje pesma. Sećam se da skoro niko od njih nije dao odgovor kako zapravo pesma nastaje.

Za mene je pesma skup i mešavina mojih iskustava, promišljanja o svetu i sebi, emocija…

V.N: Sa kojim izazovima se suočavaju savremeni pesnici, izdvaja li se poetski glas iz mnoštva? Postavlja li pesnik pitanja ili daje odgovore?

B. S: Pre svega, nikada o sebi nisam razmišljao na taj način: da sam pesnik. Prosto, običan sam čovek kao i ostali, samo ponekad napišem i objavim neku pesmu….Pesnici se inače suočavaju sa izazovima sa kojima se suočavaju i svi ostali. Od svakodnevnih situacija i problema pa od onih koji se tiču čitavog čovečanstva. Samo što pesnici o svemu pokušavaju da promišljaju kroz svoju poeziju. A izazovi su brojni: od ličnih, svakodnevnih, do krupnijih društvenih, pitanja ekologije, i tako dalje… Verujem da bi pesnik trebalo i da postavlja i da daje odgovore. Ne volim baš mnogo nerazumljive pesnike, koji se više bave jezikom. Moje pesme su jednostavne, vrlo razumljive, i vrlo često su tu socijalne teme iz svakodnevice. Želim da ukažem na težak položaj običnog čoveka danas u društvu pod tzv. tranzicijom. Da kroz svoje pesme ukažem na to koliko je društvo danas bolesno i koliko su vrednosti poremećene. Takve pesme mi imaju smisla.

V.N: Vaša druga pesnička knjiga „Prozračnost“ (KOV, 2022) objavljena je nakon punih trideset i pet godina, šta ste promenilo u Vašem odnosu prema književnosti (poeziji) u ovom vremenskom razmaku?

B. S: Da, druga knjiga mi je nedavno izašla posle baš duge pauze. Ja sam dosta pisao i objavljivao u književnoj periodici krajem 80-ih i početkom 90-ih godina… Onda sam se nešto generalno razočarao, uvideo da to u tom trenutku i nema smisla, prestao da objavljujem i povukao se sredinom 90-ih. Iz tog perioda ostalo mi je dosta neobjavljenih pesama. Mnoge su našle svoje mesto baš u zbirci „Prozračnost“, koju sam dopunio i novijim pesmama. Mislim da se ništa bitno nije promenilo u mom odnosu premu književnosti, osim što sam postao više kritičan prema mnogim oblicima književnosti, samim književnicima i uopšte. Čitav ciklus pesama iz druge zbirke, a to je prvi ciklus „Tišina u novogradnji“, obiluje pesmama sa socijalnom tematikom.

V.N: U martovskom broju časopisa „Sveske“, objavljena je Vaša poetska proza „Maroko“, a u mladosti ste otputovali u Maroko i proveli mesec dana u toj zemlji ponevši sa sobom samo torbu preko ramena. „Putovanje je mnogo više od razgledanja spomenika, to je duboka i trajna promena ideje življenja“, napisala je Miriam Beard, na koji način putovanja utiču na Vas? Kakve uspomene nosite iz Maroka?

B.S: Jeste, u martovskim Sveskama mi je izašao deo rukopisa pod radnim nazivom „Maroko“, i veoma mi je drago što me je urednik, i stari prijatelj, Milan Orlić pozvao da to objavim. To je završen rukopis, i sada sam mu dao novi naslov: „U senci Atlantika, jedno leto u Maroku“. To su kratki prozni i poetsko-prozni zapisi o tom putovanju i letu koje sam proveo u Maroku. Za mene je to mladalačko putovanje bilo, i ostalo, najveća avantura u životu. Bio je jedan studentski letnji raspust, početkom jula sam vozom krenuo u Španiju i Portugaliju, a u vozu, u kupeu, upoznao sam dve devojke koje su bile poreklom iz Maroka. Zapravo im je otac bio Marokanac i one su svakog leta odlazile u posetu porodici. Toliko su mi tokom noći pričale o toj zemlji i nagovarale me da dođem, da sam ja već pre Trsta odlučio da nastavim u Maroko. I nisam se pokajao. Naprotiv. A svoja iskustva i osećanja preneo sam u taj rukopis. Nadam se da će uskoro izaći i kao moja nova knjiga. Ostaviću čitaocima da otkriju kakav je to veličanstven i uzbudljiv doživljaj bio za mene. A one koji su nestrpljivi pozivam da pročitaju deo rukopisa u Sveskama.

V.N: „Domovina nije ono što misliš da jeste, Razneli su je olovom, domovina je u tebi. Domovina je sad tvoj rukopis“, napisali se u pesničkoj knjizi „Prozračnost, Prof. dr Đuro Šušnjić je smatrao da „čovek mora imati neki alternativni svet, neko sklonište, neki simbolički zavičaj, u kome će da se oseća onim što jeste po svojim najboljim mogućnostima: zato ne odustaje od nade da izgradi takav zavičaj. Tamo gde se čovek nada, to je silan dokaz da mu je svet još otvoren, da mu još nešto obećava“. Da li su Vaša domovina i Šušnjićev simbolički zavičaj sinonimi?

B. S: Jesu sinonimi, slažem se s ovim navodom. Ja polazim od lokalnog, smatram da je prostor gde smo odrasli i iz kojeg nosimo prva životna iskustva vrlo važan. Kao tinejdžer, verovatno pod uticajem literature i muzike, naginjao sam zapadnoj kulturi. Nisam baš puno prihvatao od domaće kulture i nasleđa. Ali sam kao mlad počeo da putujem po Evropi i uvideo koliko je tamo zapravo teško za život, kako se teško uklopiti, pronaći sebe, i koliko se zapravo zapadnjaci bili zatvoreni i kritični prema nama. U nekim slučajevima ta iskustva su me baš bolela. Onda sam shvatio koliko mi zapravo znači prostor gde sam rođen a to je bila Jugoslavija, zemlja u kojoj sam se najbolje osećao. Raspad zemlje me je jako pogodio. Stihovi da su domovinu razneli olovom su u bukvalnom smislu. Kada prihvatimo sebe onakvim kakvi jesmo i kakvo poreklo imamo, kada prihvatimo našu lokalnu pripadnost, onda nam je lakše da prihvatimo sebe i šire… Moramo imati svoj zavičaj, mesto gde se najbolje osećamo, a to je ujedno i nada. Naravno da je neophodno da se čuvamo opasnosti koje dolaze sa raznih strana, upravo zato je vrlo važno da izgradimo taj alternativni zavičaj, fizički i duhovni, u kom ćemo se najbolje osećati.

V.N: Da li se „većina sve vreme uljuljkuje da živi i strahuje da će se probuditi u trenutku propasti“ ( Alber Karako)?

B.S: Mislim da ovo dosta zavisi i od društveno-ekonomskih uslova u kojima živimo. Za mene je ovo vrlo surovo vreme, mislim konkretno na povratak neoliberalnog kapitalizma, koji je potpuno dehumanizovan, i od pojedinca stvara sebičnu individuu. I sve što smo kao društvo proživeli u zadnjih tridesetak godina ide u prilog tome da je čovek čoveku vuk. Nažalost, u svakodnevnom životu smo svedoci da ima puno površnosti svuda okolo. Mnogi se uljuljkuju, jer im je tako lakše da prebrode surovu stvarnost. Zato me ne čudi mišljenje da se većina sve vreme uljuljkuje. A mnogi su već to doživeli i probudili se u trenutku propasti. Lične propasti. Pogledajte samo koliko je u prethodnih trideset godina uništenih života. Koliko je toga i danas. Ponavljam živimo u vrlo surovo vreme i ljudi se svakodnevno bude u trenutku lične propasti. Finansijske, emotivne…

V.N: U čemu je suštinu bivstvovanja?

B.S: Uh, (smeh)… Ja sam prilično jednostavan i skroman čovek. Tako doživljavam i ovo pitanje. Život na zemlji je verovatno najveličanstvenija stvar u kosmosu, bar koliko znamo do sada… I samo zbog toga trebalo bi da smo presrećni što smo ovde. Za mene ja ta suština upravo u jednostavnosti: u uzajamnom davanju i uzimanju, u prihvatanju sebe i drugih, u ličnom razvoju, u razvijanju kvalitetnih odnosa sa bliskim ljudima i okolinom, u ljubavi. Truditi se da damo svoj maksimum, u svakom pogledu, u svemu što radimo, u vremenu i prostoru koje nam je dato da ga proživimo.

Branislav Solomun (1961), objavio zbirke pesama:

„Pritisak“ ( Matica srpska, 1986)

„Prozračnost“ (KOV, 2021)

Objavljivao poeziju, prozu i prevode sa engleskog u jugoslovenskoj i srpskoj književnoj periodici. Živi u Beogadu.