Bubnjevi za Brežnjeva – Povodom knjige „Bunt dece socijalizma“

Dok se Đorđe Balašević zaklinjao Josipu Brozu Titu u ime generacije „iz pedeset i neke“, mnogi na koje bi dotični stih trebalo da se odnosi kao da su samo čekali pogodan momenat i još pogodniji način za iskazivanje adekvatnog (što bi značilo: latentnog, a ipak dovoljno šokantnog) bunta prema sistemu, režimu, okruženju, porodici, pa i prema sopstvenom vaspitanju.

I, mada se o izvesnom buntu prema ideologiji samoupravnog socijalizma može govoriti već prilikom pojave rok muzike u Jugoslaviji, ipak je najveći korak u tom smislu načinjen dolaskom i razvojem panka kao posebnog žanra, na prelazu iz osme u devetu deceniju XX veka, tačnije u periodu od 1977. do 1982, jer ovo su godine kojima se u istoriji jugoslovenske popularne kulture omeđuje muzički pravac poznat kao novi talas, što svakako nije slučajno ako se zna da usred tog perioda pada godina Titove smrti, te da je ovo ujedno i vreme kada vidno počinje da se urušava ekonomski sistem koji je dotad zvanično bio neuništiv.

Stoga je ovaj period, iako kratkotrajan, bio dovoljan da novi talas iz alternative pređe u mejnstrim, kao što to često biva sa svakim umetničkim pravcem.

Nije jednostavno predočiti hronološki razvoj fenomena koji se ne može definisati jednom rečju i čijim se predstavnicima mora ponaosob posvetiti puna pažnja, a pogotovu je ovo moralo biti teško autoru koji je svoju knjigu o novom talasu namenio široj publici, dakle i onoj koja veoma malo zna i o samom pokretu i o ljudima koji su ga stvarali.

Ipak, novinaru Dušanu Vesiću pošlo je za rukom da svoju knjigu Bunt dece socijalizma (Beograd, 2020) načini tako da ona bude prijemčiva svakom čitaocu, a ne samo ljubiteljima i sledbenicima muzike Pankrta, Termita, Prljavog kazališta, Pekinške patke, Idola, Haustora, Šarla Akrobate i ostalih bendova koji zajedno čine pojam novog talasa, od čijeg su nastanka bile prošle četiri decenije u vreme štampanja Vesićeve knjige, a što je upravo zahvaljujući njoj bilo obeleženo na dostojan način.

Ni naslov knjige nije slučajno odabran, jer ionako se uočava da gotovo svi muzičari koji su pripadali grupama novog talasa jesu bili deca socijalističkog sistema u pravom smislu tog pojma: rođeni su i vaspitavani u socijalističkoj Jugoslaviji, poticali su uglavnom iz porodica srednje klase (doduše, neki i iz porodica visokih državnih funkcionera), često su to bila deca iz nacionalno mešovitih brakova, a mnogi od njih su već i pre punoletstva prokrstarili celu Jugoslaviju i susreli se sa različitim kulturama i podnebljima, naročito ako su im roditelji zbog posla bili premeštani iz grada u grad, ili bolje rečeno – iz republike u republiku.

Prateći Vesićevu hronologiju novog talasa, čitaoci se neće podsetiti samo životopisa Predraga Kraljevića, Branimira Štulića, Vlade Divljana, Srđana Gojkovića, Darka Rundeka, Mire Mijatović, Gorana Čavajde, nego će paralelno pratiti i karijere onih muzičara koji nisu pripadali novom talasu, ali su ipak obeležili taj period preko nekog drugog žanra, a pošto je za svaku godinu dat opšti presek (koji neodoljivo podseća na završne kadrove svake epizode kultne tekevizijske serije Grlom u jagode), neće izostati ni najvažniji podaci o političkim, ideološkim, kulturnim, ekonomskim i ostalim previranjima iz vremena kad je Komisija za šund bila neprikosnoveni autoritet na muzičkoj sceni, kad je na snazi bio zakon o vožnji par-nepar i kad su iz podruma jedne dedinjske vile odzvanjali bubnjevi dok bi u kabinetu iznad predsednik Predsedništva SFRJ imao na telefonskoj liniji sovjetskog vođu Leonida Brežnjeva.

Premda napisan sa dozom nostalgije, Bunt dece socijalizma uopšte ne idealizuje epohu o kojoj govori, nego se, naprotiv, sasvim objektivno prikazuju i pozitivne i negativne strane tog vremena, jer i jedno i drugo je uticalo na razvoj i oblikovanje novog talasa, čiji su mladi pripadnici za sebe govorili da su „Lepi in prazni“, mada bi sa ove distance svako od njih (sada bez bilo kakve ironije) slobodno mogao reći da je bio „Sretno dijete“.

Autor: Dušan Miljić