Ćasa

Reč „ćasa“ potiče iz persijskog jezika, i označava dublju okruglu posudu u kojoj se serviraju žitka ili tečna jela, čorbe, kaše i slične špecije. Činija, dakle; manja. Često sam čula da se ovaj izraz koristi za posudicu sasvim posebne namene – za držanje sitnica, predmeta koji treba da su „pri ruci“ ali nisu toliko važni da bi morali da imaju neko svoje posebno mesto.To i ne mora da bude činija, može da bude pletena korpa,  ambalaža od „feta“ sira, mrežasta posuda kupljena kod pazovačkih plastičara. I ćasa dobija nove osobine pod  uticajem modernizacije  i konzumerizma.

Šta ćase sadrže?          

Svašta. Sitan novac, upaljače, hemijske olovke, šibice, džepne kalendare, vizit karte. Rubove novina na kojima su zapisani brojevi telefona vodoinstalatera, igraonica, servisnih službi. Kapi za nos, lakove za nokte. Iglu i konac. Ruke ili noge „transformersa“ ili dinosaurusa kojima nikada neće biti pronađena pripadajuća tela. Super lepak, sasušen, kojima te iste noge nikada neće biti zalepljene za ta ista nepostojeća tela; a zato su i ostavljeni – i super lepak i raspareni, zaboravljeni udovi. Tu su i ona obična bela ili sedefasta dugmad sa jastučnica, rukava, okovratnika, koja isto tako čekaju da budu ušivena. Baterije. Kafetini. Kamenčići. Sitna plastika neutvrđene namene, dihtunzi, mali, veliki.Sirup protiv kašlja, kreme protiv alergije. Baterijske lampe, spajalice, crknuti miševi (kompjuterski, razume se), rođendanske svećice. Magneti za frižider, šrafovi,ekseri,  kreme za ruke, ključevi od ko zna čega, kojekakve reklame, pokidane slušalice, sličice, klikeri, gumice za kosu, gumice za tegle, grickalice za nokte. Glimerice, male. Švajcarski nožići. Sitna starudija i koještarija.                

Ćase kriju nuspojave života; sadržaj ćasa je kao kakav inventar ličnosti – ili nekoliko njih, kao knjiga koja ima samo belinu između redova, ne i redove same. Na osnovu tog sadržaja može se rekonstruisati ono nevažno, odbačeno, otpalo od života, a što je ipak bilo tu i činilo se, u nekom trenutku, neophodnim. Život artefakata iz ćase je život u međuvremenu, između upotrebe i kante za otpatke.       

U „Pikniku kraj puta“ Arkadija i Borisa Strugackog, posetioci iz svemira poboravili su neko vreme na našoj planeti i ostavili za sobom tragove, predmete, koje su ljudi počeli da koriste za neke sopstvene potrebe, otkrivši šta sve oni mogu da rade. Zapravo, niko ne zna šta su ti predmeti, kako čine to što čine, od čega su napravljeni, čemu su zbilja namenjeni. Niko ne zna jesu li oni u civilizaciji iz koje su na Zemlju dospeli - nešto važno, jesu li tu ostavljeni s namerom. Ili su, prosto, plastična kesa, čaša od jogurta, zgužvani staniol, resa kariranog ćebeta, zdrobljeni sir... Sve ono što ostane kada kamperi dignu zadnjice i vrate se svojim kućama.

Šta bi neko ko ništa ne zna o nama, ni o našoj civilizaciji, o tehnologiji, o strukturi porodice, doma, društva, ekonomije, o kulturi, o našim srećama i nevoljama - nekakav svemirski antropolog, kompjuterizovani arheolog-ignorant, zaključio na osnovu sadržaja ćasa?

Iva Radović