Ćorsokaci i stranputice

Pročitala sam nedavno blog post o školovanju jednog poznanika sa društvenih mreža. On je, naime, iz Turske, pa se unapred izvinjavam zbog mogućih dezinformacija jer ne znam da li sam uspela sasvim dobro da rekonstruišem tamošnji obrazovni sistem, to jest stepenike koje je on prošao, na osnovu šturog poznavanja jezika.

Jedna crta odmah upada u oči: sistem studija je demokratičan i vrlo razuđen. A to je ono što, čini mi se, nedostaje našem obazovanju. Uprkost tome što se i u Srbiji osniva sve više privatnih fakulteta, obrazovni profili koje oni nude su pragmatično svedeni na ekonomiju, pravo, proučavanje medija i komunikacija, sve oblike marketinga i slične profile. Ne želim uopšte da procenjujem kvalitet tih programa ni njihovu dostupnost porodicama prosečnog imovnog stanja. Što se toga tiče, i državni fakulteti koji daju više mogućnosti, ukidaju stipendije i druge olakšice siromašnim a perspektivnim studentima. Studije postaju luksuz, i shodno tome profili se prilagođavaju onima koji to mogu da plate i onima koji od takvih akademaca žive. A to umeju da budu razne Miće i Neše.

Miće i Neše ne zanimaju nepraktične i neisplative struke poput nekakvih filozofskih disciplina, nekih hemija, matematika, paleontologija i sličnih mlaćenja prazne slame. Samo ono što donosi živu lovu. Zato, ako ’oćeš da studiraš, ima da skupiš đenjge za nešto korisno. Za’ebi erudiciju, znanje, interesovanje, ljubav prema nauci, potrebu da doprineseš onome u čemu si najbolji.

Problem je u tome što mladi ljudi moraju vrlo rano da budu načisto sa tim šta žele. Jednom kada se opredele čime će se u životu baviti, teško da to, bar u onom akademskom smislu, mogu da izmene. Za moju generaciju, a čini mi se, sve više za generacije koje dolaze, trenutak kada se nedvosmisleno odučuju jeste trenutak kada upisuju srednju školu. Još uvek se živo sećam svog upisa, kada sam se, držeći dokumenta u rukama, do poslednjeg trenutka razmišljala da li da skrenem u učionicu levo ili desno i podnesem ih za tadašnji prirodni ili društveni smer. I kada sam odlučila, pratila sam tu, već iscrtanu putanju, bez mnogo mogućnosti da se predomislim - osim da odustanem. To se mnogima od nas dešava, jer se društvo menja, mi sami se menjamo, zanimaju nad različite oblasti; onda zasnivamo porodice, gubimo bliske nam ljude, zatičemo se u novčanim neprilikama, u razočaranjima, ili, naprotiv, u novim interesovanjima i ambicijama. Zaboga, ne možeš misliti isto sa petnaest ili sa dvadeset dve, ili dvadeset sedam godina! A ovde vrlo rano moraš da budeš svestan jesi li za zanat ili nauke, da od nauke ’leba nema, jesi li brendokošuljaš ili ćeš se doveka oblačiti kod Kineza, da li ti je stalo do zvanja, znanja, ili para.

A eto, taj poznanik je upisao tamošnji Arhitektonski fakutet, onako, i stičući niži (bačelor) stepen, uputio se na upozvananje primitivne, preistorijske arhitekture. U to vreme otkrivena je jedna neolitska naseobina u Anadoliji, pa je nekolicina njih išla tamo na studijski teren. Tamo je, opet onako, odlučio da učestvuje u iskopavanjima i konzervaciji. Pa je upisao Konzervaciju i očuvanje artefakata (kao novi BA stepen). Iskopavanja su se nastavila, praćena sjajnim otkrićima, a on je odlučio da ostane kao stalni deo tima, i skrećući sve više prema čistoj arheologiji, stekao master diplomu na odseku Neolitske arhitekture. Umesto da ga sužava i specijalizuje, obrazovanje je odmicalo granice horizonta, kao što bi i trebalo da bude – od arhitekture, preko konzervacije, materijalne kulture preistorije do preistorije uopšte. I prošle godine je doktorirao arheologiju.

Razumem da kod nas mnogo toga nije moguće zbog nedostatka novca. Etnolozi i arheolozi bi trebalo da idu na teren, a ne idu. Moja generacija sa studija je jedna od retkih koja je, paklenih devedesetih, išla na nešto što se može nazvati terenom – i to nije glupost i bacanje para, to je zanat - i umetnost - dolaženja do neophodnih, sirovih činjenica. Istraživanja su važna i trebalo bi da ih država podstiče i finansira, a ona to ne čini (radije umesto toga zatvara muzeje u kojima je pohranjeno ono malo negovane i sačuvane prošlosti). Znanje bi trebalo poštovati i proširivati, a ovde bi verovatno pitali – „Koji će ti krasni arheologija? Drž’ se ti arhitekture, zgrade da zidaš, dunđerski je zlatan zanat, Bog da te vidi! Pare, care, znanje je sranje!“.  Upiši ono što će da te ’rani ’lebom, teško da posle možeš da skrećeš i tražiš svoje afinitete. 

I tako dobijamo generacije koje procenjuju ljudske kvalitete na osnovu toga kako se ko snašao, koliko ko zarađuje, koliko mu se školovanje isplatilo. Baviti se nečim zato što te to, eto, zanima i zato što želiš nešto da saznaš, za njih je potpuno neshvatljiv anahronizam.

Jer, oni moraju da znaju vrlo rano šta će sutra baciti pred lavove, guje i akrepe. A ti baš mnogo ne mare za znanje.

Iva Radović