Crvena i crna

Ustala si protiv celog sveta,

a nikoga protiv tebe nema.

Na lomači gorela bi kleta,

al’ žrtvenik niko ti ne sprema.

Načitana, gladna, zanesena,

kroz život te maštarije vode –

mrak u oku, lice tamna sena,

sva nemirna i željna slobode.

Drugačija želeći da budeš,

upala si u nove šablone,

jer to isto hiljade se trude:

jedinstvene na slične fazone.

Izgubljena sred sopstvene magle,

iz revolta kosu farbaš, kratiš;

nek svi vide kako mnogo patiš

sputavana za promene nagle.

Premišljaš se koja lepše stoji:

da l’ crvena il’ u crnoj boji...

Najlepša je kad nije skraćena,

na ramenu jednom prebačena.

Iz očiju vreba strašna tama,

al’ kroz kosu što ti lice skriva

potajno se požuda prelama –

raspusti je, znam o čemu snivaš.

Zašto ideš protiv celog sveta

kad nikoga protiv tebe nema?

U vatri bi da izgoriš kleta,

ali vatra baš u tebi drema.

Dušan Milijić