Čubura

Čubura je oduvek bila poznata kao boemska četvrt Beograda. Samo, za razliku od Montmartra, Grinič Vilidža, ili Skadarlije, gde su kafanskim životom carevali slikari, pisci, ili politički disidenti, čuburski boemi, mahom su bili - majstori. Vračar, ranije poznat i kao Englezovac (po Fransisu Makenziju, Škotlanđaninu koji je krajem 19. veka otkupio zemljište ispresecano potocima, isušio ga i prodavao placeve) - od samog početka, bio je naseljavan radnicima i zanatlijama koji su kupovali jeftine kućice i tu osnivali radnje. Mekenzi im je bio naklonjen, pa je o svom trošku sagradio čuveno zdanje Radničkog doma (potonjeg bioskopa Slavija, na žalost srušenog pred kraj XX veka).

Svoje Zlatno doba, boemska Čubura živi između dva svetska rata, ali ono traje i duže, može se reći, sve negde do rušenja kvarta poznatog kao Mali Holivud (prostor današnjeg Čuburskog parka), krajem šezdesetih. Centralni deo ovog prostora zauzimalo je romsko naselje, a po obodima, ka ulici, nalazilo se nekoliko čuvenih kafana. Na uglu 14. Decembra i Maksima Gorkog - legendarni „Kikevac“, čuven po svom stanovniku Aci Nosonji, boemu koji je doslovce živeo u ovoj kafani. Spavao je na stolicama, nikada nije imao drugi stan, a pošto je bio veliki kozer, uvek raspoložen da zabavlja auditorijum, mnogobrojni gosti koji su zbog odlične i nadaleko slavne domaće kuhinje posećivali Kikevac, svakodnevno su ga čašćavali ručkom i kapljicom. I tako je živeo godinama...

S druge strane, u Čuburskoj ulici, nalazila se, ništa manje poznata kafana „Čubura“, u kojoj su glavni bili vodoinstalateri Jova i Čokalija i bravar Baja Bane. Tu su se smišljale smicalice, sitne prevare i neslane šale, a omiljenu zabavu predstavljalo je klađenje u sve i svašta. Jedna od najpopularnijih igara na internoj kladionici bilo je pogađanje raznoraznih mera "od oka"; na primer koliko je šta dugačko ili teško. Dugo se prepričavao "Jovin štos" kojim je izludeo svog kuma Čokaliju. Naime, preko noći, u milimetar je izmerio sve što se pogledom dalo obuhvatiti i potom sve mere naučio napamet. Sutradan je nepogrešivo pogađao i uzeo kumu sve pare. Naravno, na kraju mu je priznao šta je uradio, ali običaj je bio da, ako nasedneš na štos i ispadneš budala, moraš da trpiš i - nema vraćanja love.

Drugi put su se Čokalija (vodoinstalater) i Žika Šnajder kladili ko će da sašije  bolje odelo. Čokalija je bio izazivač, a Žika je prihvatio. Organizovan je žiri, obojica su kupili isti, kvalitetan štof, a izabran je i maneken, izvesni Mita Šerpica, kasnije čuven po bizarnom načinu na koji je okončao život (udavio se škembićima u „Maloj Toplici“!)

(Čuburci su ožalili Mitu, ali nisu propustili da konstatuju kako su znali da će mu hrana doći glave. "Čitavog života je samo pio, nikad nije jeo, i to je moralo da mu se desi...")

I tako... Sašiše majstori svoja odela, bi modna revija, Mita Šerpica se šepurio po kafani kao po modnoj pisti i, na kraju, samo da bi bilo što zabavnije - žiri izabra Čokaliju. Žika, koji je inače bio odličan šnajder, protestvovao je, kao pokrali su ga, a u stvari nije bio ljut, bilo je važno da su se ludo proveli...

Jednom je u „Čuburu“ došao dobro obučen gospodin sa starinskim satom u rukama... U pitanju je bio vredan sat kome je nedostajala velika skazaljka. Čovek je bio gotov da digne ruke od traženja majstora, niko živi u Beogradu nije bio spreman da prihvati sat na popravku, skazaljku nije bilo lako zameniti, bila je neophodna identična, iste težine, itd... Sve u svemu - operacija komplikovana i za najiskusnije časovničare. Jova i Čokalija, međutim, mrtvi hladni, poslaše dotičnog gospodina kod Baja Baneta, čija se bravarska radnja nalazila odmah pored kafane. "Ako Vam on ne popravi, niko neće..."

Naravno, dvojica spadala su htela da se našale sa svojim drugarom, koji je bio poznat po tome što je voleo da se hvali da je najbolji majstor. Gospodin je kročio u radnju, i kako se posle prepričavalo, sledio se. Bila je to neuredna, štrokava jazbina, sa alatom posvuda razbacanim i sa vazduhom zasićenim od metalnih mirisa. Promucao je da su ga poslali, ali da je očigledno u pitanju greška, jer njemu treba sajdžija, a ne bravar, ali Baja Bane je istog trenutka prihvatio Jovin i Čokalijin izazov i izjavio da će uzeti sat. Čovek, koji nije imao šta da  izgubi ostavio mu je svoju relikviju, a Baja Bane je prionuo na posao. Skinuo je malu skazaljku, izmerio je na preciznoj vagi, pronašao odgovarajući lim i napravio identičnu skazaljku (samo malo dužu). Posao nije bio ni malo lak, trebalo je oblikovati tako sitan predmet, Bane je sve drugo ostavio... Radio je za slavu. Na kraju, čak  je i ofarbao skazaljku u originalnu boju... Sat je radio!

Kažu da nije hteo da naplati...

Glas o čuburskim majstorima i njihovim dosetkama, bio se pročuo po čitavom Beogradu. Ali, slava nije uvek slatka. Bilo je neminovno da se nađe neko ko će i njima da doskoči.

To je jedna od najčuvenijih priča...

Jednog jutra, naime, u „Čuburi“ se pojavio seljak, obučen u bridž pantalone, sa anterijama i šajkačom. Seo je i poručio piće, sve vreme po rukama prevrćući listić sportske prognoze. Gnezdio se po stolici, pričajući sam sa sobom:

"Majku mu... Izgleda da će da bidne da je ovo dvanajs'..."

Čuburci mu priđoše i upitaše ga o čemu se radi, a on reče da - kako stvari stoje - ima dvanaest pogodaka na prognozi. Ovi pogledaše listić i imaše šta da vide - stvarno dvanaest! Rekoše mu da odmah ide u Lutriju da podigne pare, ali seljak će: "Ma di ću ja, mora' se vrnem u selo... Ko će da 'rani krave i svinje..." I sve tako. Čuburci mu ponoviše da je veliki novac u pitanju i da se mane krava i svinja, ali seljak nije odustajao od svoje priče.

"Ne znam vi ja Bijograd, će se zagubim..." I sve tako...

Onda Čuburci predložiše seljaku da mu daju dvesta hiljada, a on njima listić, pa da se lepo vrati u selo, a da oni posle podignu pare umesto njega i - kvit. (Naravno, prećutali su da je dobitak čitavih petsto hiljada). Seljak, sav srećan, pristade, uze pare i - nestade. Čuburci su odmah otišli u Lutriju, ali - tamo ih je čekalo iznenađenje. Blagajnik je pogledao listić i zamolio ih da sačekaju da obavi proveru. Otišao je iza paravana i neobično dugo se zadržao. Čuburci su čekali, postalo im je pomalo sumnjivo, a onda je banula policija i - sve ih pohapsila! Ispostavilo se da je u pitanju falsifikat. "Seljak" je imao samo jednu uplaćenu kolonu, ali i nalepnicu koja je pokrivala tri kolone. Šaljivdžija je sačekao da rezultati budu objavljeni i potom popunio dve preostale kolone: jednu pogrešno, a drugu sa svih dvanaest pogodaka...  Čuburci su objašnjavali policiji da su kupili listić od nekog seljaka (naravno, nisu rekli za koliko para); policija nije gutala tu priču...  I tako u nedogled. Na kraju su ih na jedvite jade pustili, s tim što su im obećali da će motriti na njih...

Nekoliko dana kasnije, u „Čuburu“ je ušao onaj "seljak", ovog puta u finom gradskom odelu, u pratnji nekoliko prijatelja. Čuburci, koji su sedeli za susednim stolom, nisu ga prepoznali. "Seljak" je častio čitavu kafanu (čijim li, samo, parama?) i počeo glasno da prepričava kako je prevario čuveno društvo iz „Čubure“. Tek tad i naši junaci se dosetiše. Neko od njih skoči, u nameri da se obračuna s prevarantom, ali ga drugovi zadržaše. "Seljak" (za koga se ispostavilo da je poznati mangup sa Cvetka) reče im da nemaju razloga da se ljute, da je bio bolji i prevario ih u "poštenoj" utakmici. Čuburci onda sportski prihvatiše "poraz" i, naravno, ne pade im na pamet da traže novac nazad. Jer, pravila su pravila.

Tako je to bilo na Čuburi... Ni jedan dan nije mogao da protekne bez kalambura...

Danas više nema ni „Čubure“, ni „Kikevca“, ni „Toplice“. Preživeli su „Trandafilović“ (u međuvremenu pretvoren u drogeriju), „Kalenić“, „Sokolac“.

Uskoro se očekuje proširivanje ulica Makenzijeve i Maksima Gorkog... Po svoj prilici, sa Čubure  će vrlo brzo nestati sve stare prizemne kuće koje čuvaju tajne iščezlog Beograda.