Čupanje brkova
Desilo se to na promociji knjige „Bila jednom jedna zemlja“ komediografa Duška Kovačevića, po kojoj je snimljen nadaleko poznati film… Izdavač je bio takođe poznati knjižar i knjigovezac ondašnji izdavač i potonji ministar za kulturu, koji mi je izvadio knjigu 'nako iz masnog papira sa mirisom farbe, računajući koliko to košta, češkajući svoju bradu mislioca. Nosio je uvek isti sako sa puf zakrpama i time se jako hvalio, misleći valjda da je neodoljiv, kao Klint Istvud u reklami za šampon. Kao da bi svi u kolektivnom zanosu nad sudbinskim pitanjima „trebali” baš tako. Za ovu prigodu obukao je i crnu rolku. Tu u Voši, kao domaćin bio i jedan ovdašnji ministar za kulturu, crnogrskog porekla, takođe bradonja, koji je zdušno propagirao ono što se zove kulltura, dakako režimska.
Elem, bradonje nisu bile popularne u tadašnjoj javnosti. Suviše je bilo asocijacija na četnike i one druge. Suviše. Gospoda su imala neki čudovišni izraz na licu. Sa hipotekom uma. Na promociji u pozorištu „Ujvideki sinhaz“ pojavili su se u kožnim mantilima. Onim za čupanje brkova. Svetlo na pozornici je obasjavalo crnu zavesu, i takav sto, crne kožne mantile i obrise likova. Govorili su bez mikrofona.
Intervju kao intervju. Knjiga sa posvetom autora, zna se. Stranačko pripadanje, zna se. Šta napisati? Tekst mi je sada negde u ko zna kojoj fascikli, ili sam ga bacila. Reportaža ondašnja možda je u arhivi koje nema. Koknuo je Nato.
Ali, slika i tekst vrteli su se oko pojma kožnih mantila. Prva rečenica je glasila: „Četiri kožna mantila...“ Urednica je zapitkivala: „Pa, kako to pišeš?“ Pa, rekoh, iskusnoj julovki, ubedljivo, da ta knjiga govori o tome, a oni, svakako su došli u nekim mantilima, što se vidi iz priložene slike. Inače, sve je ekskluzivno, naša televizija prva objavljuje ovu priču, tako su mi rekli. “ 'kskluzivno ka'ež? Tekst treba da prati sliku, ili je obrnuto?“
Bilo je to ono vreme kada je pomoćnik urednika gledao svaku reportažu pre emitovanja, ili je za to bio angažovan pomoćnik. Meni su uglavnom verovali, jer svakoga dana smešila se redakcija bez radnog stola za mene i nas nekoliko. Nisam imala šta da izgubim, ni da dobijem. Dobro, dobro, kaže urednica zdušno, ti kažeš u svom tekstu, četiri kožna mantila, a na slici ja vidim samo tri. Pregledala sam rubriku i publiku u prvom redu. Ko je četvrti kožni mantil? To je metafora urednice, takvi su pisci. Duško Kovačević.
Emitovano. Bez cenzure, naravno.
Ko je četvrti kožni mantil?
Ti, čitaoče, ti.
Milka Katašić