De linguae et linguinis

Danas sam domaćica, kuvam kao besna: na četiri ringle i u dve rerne. Stavila sam pirinač u ključalu vodu i uključila tajmer na 14 minuta. Pada mi na pamet da je Rosini u sličnoj situaciji, čekajuci da se skuva pirinač, komponovao čuvenu ariju iz opere ,,Tankredi”: ,,Di tanti palpiti”. Toliko mu je trebalo! Da vidim šta ja mogu za to vreme da napišem. Nisam ja Rosini, ali…

Poznato je da je Rosini komponovao sa takvom lakoćom i brzinom, con brio, što bi se reklo. Ali, nije bio jedini. To je bilo takvo vreme, doba belkanta, velikih kompozitora i velikih ostvarenja. Kad je jednom prilikom poznanik rekao Donicetiju kako je Rosini završio operu ,,Seviljski berberin” za trinaest dana, ovaj je odgovorio: ,,Znao sam, on je oduvek bio lenj čovek”. Lenj?! Sa njegovog aspekta, da. Operu ,,Ljubavni napitak” komponovao je za samo osam dana.

Đoakino Rosini je jedan od najpoznatijih kompozitora u istoriji muzike, to svi znamo. Ali, veoma je poznat i u kulinarskim krugovima. Povremeno se, na meniju u restoranima, može  videti čuveni Turnedo Rosini, čiji je on kreator. Takođe, kreator je mnogih drugih jela "alla Rossini" kojima je zajedničko to da sadrže tartufe, guščju paštetu i vino Madera. Svoj veliki muzički opus maestro je zavrsio do svoje 39. Godine, a onda je bacio dirigentsku palicu, držalje i pero, uzeo varjaču i posvetio se kuvanju. Bavio se on i dalje muzikom; ponešto komponovao, bio direktor Théâtre des Italiens u Parizu, ali privatni život je stavio na prvo mesto.

Sličan se sličnom raduje, pa je tako i Rosini tokom svog života nailazio na ekscentrike, kao što je i sam bio. Kada je kao veoma mlad kompozitor pozvan u Teatro San Karlo u Napulju, da po narudžbi komponuje operu ,,Elisabetta, regina d'Inghilterra”, sprijateljio se sa intendantom te velike kuće Domenikom Barbajom. Gle čuda – i Barbaja je voleo da se petlja po kuhinji! U istoriji kulinarstva je zabeležen kao neko ko je izmislilo kafu sa šlagom. Ovo sada zvuči kao ono: ,,izmislio toplu vodu”. Ali, početkom 19.veka kafa je bila retka i skupocena stvar. Nije se tek tako pijuckala po kućama i kafićima.

Pored gurmanskih sklonosti, delili su još nešto – slabost prema ženama. U momentu kada je Rosini stigao u Napulj, Izabela Kolbran, jedan od najvećih soprana svih vremena, je već bila u operskoj kući, ali i u Barbajinom srcu. Sve se to brzo promenilo, kompozitor je bio vrlo harizmatičan. A i praktičan! Mnogo kasnije, kad je batalio muziku i otišao u Pariz, ostavio je Kolbran, sa kojom se venčao, kod kuće, da mu pazi starog, bolesnog oca, a on je u Parizu vec imao prelepu kurtizanu, Olympe Pélissier.

Rosini nije jedini iz sveta muzike koji je imao sklonost ka kulinarstvu. Čuveni desert, Peche Melba, nazvan je po proslavljenoj pevačici, Neli Melba. Pollo Tetrazzini, po Luizi Tetracini. Pavaroti je bio strastveni kuvar, kuvao je i po hotelskim sobama. Navodno je tačno da je bacao špagete na plafon, pa ako se zalepe, to znači da su skuvane. U njegovoj kući u Modeni, u kuhinji je stajao natpis: Molim vas, seckajte peršun sitno! Stvar je u detaljima!

Moj pirinač je skuvan i pomešan sa šrimpovima, sušenim i svežim paradajzom, ruzmarinom i bosiljkom. Vreme isteklo, ali rekoh već, nisam Rosini. Nova šansa i nova muka za mene: dok čekam da provri voda za lingvine, razmišljam kako mi je teško da pronađem prave reči za ono što želim da kažem.

Često takve reči ne nalazim, kao da ih nema (u našem jeziku), ili se kriju u nekim stranim, starim, mrtvim, zaboravljenim jezicima? Neki jezici imaju reč za to što ja tražim, kao što kaže naslov simpatične knjižice ,,Oni imaju reč za to", Hauarda Rajngolda. Mnogi jezici su bogatiji, slikovitiji, kao da ljudi koji govore tim jezicima imaju bujniju maštu, interesantniji unutrašnji život, više nadahnuća. Jezik se razvija i nove reči stvaraju, svakako iz potrebe za njima. Znam da engleski jezik, kao najbogatiji, ima preko 600 000 reči, francuski ima 450 000, a ruski, 300 000. Nigde ne mogu da pronađem i niko ne zna da mi kaže, koliko reči ima naš jezik. Ja bih rekla, nedovoljno. Dok drugi imaju sve te unikatne reči, kao: weltschmerz, siesta, duende, chutzpah, dok Eskimi imaju na desetine različitih reči za sneg, mi imamo te šogore, šurnjaje, askurđele i bele 'čele... To mi ne treba.

Kako se izražavaju osećanja?

Da li možemo da ih verbalizujemo?

Da li postoje reči koje  mogu da prikažu multidimenzionalni spektrum emocija?

Da li nam sva mudrost jednog Vitgenštajna ili Žaka Deride mogu u tome pomoći, ili ćemo skučenost nedorečenosti pretopiti u blage poglede i tople zagrljaje?

U osmehe, uzdahe, treptaje, drhtaje…

Vera Vujičić