Đorđe Kuburić, književnik: Na putovanjima tečem buduće uspomene - autor Valentina Novković

V. N: „Filozofija je tek poezija onog o čemu pojma nemamo“, napisao je Imre Madač. Na koji
način doživljate poeziju, a na koji filosofiju, čemu jedna drugu mogu da pouče?
Đ. K: Uopšteno uzev, poezija je pevanje, a filosofija mišljenje. Međutim, ovakva generalizacija
nek je puki okvir iz kojeg biva transcendovana sva složenost korelacije ovih dvaju entiteta, sve
njihove povezanosti, srodnosti i različitosti. No, svojevrsni najmanji zajednički sadržalac je
jezik. Jezikom se misli, ali i peva. “Jezik je kuća bića, u jezičkoj kući stanuje čovek”, ustvrdio je
Hajdeger. Otprilike stoleće ranije, Fridrih Helderlin usklikuje kako “pun zasluga, pesnički
stanuje čovek na ovoj Zemlji”. Ova dva iskaza referišu da je jezik temelj ljudskog bića. A
Hajdeger je odabrao upravo Helderlinovo delo da ukaže na suštinu poezije. Jer, Helderlin je
pisao suštinu poezije. Tako, moglo bi se reći da je on pesnik pesnikâ.
Madačeva definicija, iako paradoksalna, u osnovi je tačna. Jer, poezija je esencija iracionalnog,
dok je filosofija “kao beskonačni napor pojma” (Gadamer) hermeneutička, ali i sublimna. Ona je
ipak univerzalnija i suverenija od filosofije, kao i od estetike,etike i religije. Zato su poeziju
ponajbolje razumeli oni filozofi koji su i sami, u izvesnom smislu, bili i pesnici: Platon,
Kjerkegor, Niče, Hajdeger…
V. N: U jednoj od pesama iz knjige „Klepsidra“, pominjete Rahmanjinova i Lu Rida. Pišete li uz
muziku? Kojim izvođačima ili instrumentalima se najčešće vraćate?
Đ. K: Da. Pišem uz muziku. Ponekad i namerno – u zavisnosti od toga o čemu pišem. Katkad je
ona deo istraživačkog rada na pesmi. Na primer, hoću u tekst da uzglobim jedan određeni
gitarski rif Džimija Hendriksa. Ali tako da ne spomenem to eksplicitno, već da ga integrišem
onako pozadinski, da se u tekstu raspline podsredstvom unutrašnjeg uha, da ga onaj retki čitalac
koji će ga takvog prepoznati, oseti kao nešto što i njemu imanentno pripada. Ipak, vodim računa
da ta slika ipak ostane univezalna, da je razume i usvoji i onaj koji nije Hendriksov posvećenik.
Bitno je da se muzika čuje iz teksta. Mogu, recimo, da spomenem Fingalovu pećinu, i tako kroz
pesmu prostrem Mendelsonovu simfoniju,da kreiram sinkretički palimpsest, svojevrsnu
sinesteziju jezika, muzike i vizije, sve kroz preovlađujući osećaj straha i drhtanja.
S obzirom da svakodnevno provedem po nekoliko sati za računarom, tada koristim praktične
blagodeti raznovrsnosti i dostupnosti onlajn muzičke ponude. Međutim, u izvesnim i
eksluzivnim posvećenim satima, kada isključivo slušam muziku i ne radim ništa drugo,
posegnem za starim dobrim longplejkama i audio-kasetama, te, posredstvom veoma solidnog
analognog stereo sistema, pustim, tako, Koena ili Dorse ili Betovenovu Treću, pa i kompilacije
koje sam davno sačinio skidajući, na kasete, muziku sa radija. Time obnavljam mladost.
V. N: Poredeći mačku i pesnika napisali ste: “Ni ona, kao ni pesnik, ne umire samo jednom. I
ona, kao i pesnik, postoji noću“. Da li su vaskrsavanja, upravo, ono što pesnika održava živim?
Koliko života ima pesnik?
Đ. K: Paralerno sa onim jednim jedinim, zemaljskim životom, pesnik traje i opstaje u
beskrajnom, ali konačnom nizu životâ usložnjenim nitima svetova pesama koje je napisao i
knjiga koje je pročitao i kojima se ciklično vraćao.

V. N: Punih deset godina su se upriličavale književne večeri u Bačkom Dušanovu. Ugostili ste
veliki broj stvaralaca ne samo iz Srbije već i iz Hrvatske, Hercegovine, Crne Gore, ali i
Mađarske, Francuske, Ukrajine pa čak i obe Amerike. Kako se i kada rodila ideja za ova
književna druženja? Pamtite li neku anegodu?
Đ. K: Tu dragocenu ideju inicirao je moj prijatelj Luka Anđelić, ugledni subotički ginekolog i
hirurg, predloživši mi da u restoranu kompleksa “Krupara”, čiji je on osnivač i vlasnik, u
Bačkom Dušanovu, započnem realizaciju književnih večeri. Imao sam odrešene ruke oko toga
da osmislim kako bi to sve izgledalo. S obzirom da sam u životu stekao puno književnih
prijatelja i poznanika, lako bih se sa njima dogovorio, i svi bi se vrlo rado odazvali mom pozivu.
Naravno, nisam pozivao samo svoje lične prijatelje, već i pisce koji bi mi po senzibiletu
odgovarali. U Krupari je gostovalo stotinak eminentnih književnika. Većina ih je iz Srbije, ali i iz
drugih, bližih ili daljnjih zemalja. Krupara je naveliko prepoznata kao bitno mesto na književnoj
mapi Srbije, i “po svom specifičnom štimungu i intimnoj lokaciji već je postala svojevrsni mit",
kako je svojevremeno ustvrdila Bojana Stojanović Pantović u razgovoru za RTS. Specifičnost
ovih književnih večeri je i u opuštenoj, takoreći domaćinskoj atmosferi. Svi gosti do sada, bez
izuzetka, uživali su u dobrodošlici i friendly ugođaju, za koji su zaslušni domaćini, koji su i
pokrovitelji čitavog projekta. A od avgusta 2019. Krupara je u saradnji sa Srpskim književnim
društvom domaćin Međunarodne književne kolonije pisaca i prevodilaca, uz podršku
Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Do sada smo imali tri izdanja ovog
značajnog dešavanja, a naveliko pripremamo i četvrto. Urednici kolonije smo Dejan Simonović I
ja.
V. N: „Mala draškanja, sitna podilaženja sujeti deluju odmah, jer su pipci samoljublja na samoj
površini, spremni na svaki doticaj. I toliko smo prirodno sebeljubivi da nam izgleda normalana
svaka pohvala“, napisao je Meša Selimović. Ima li sujete među pesnicima, kako napraviti
granicu između sebeljubivosti koja je u razumnim granicama i one koja to nije?
Đ. K: Narečeni citat je odlično odabran kao osnova za (re)definisanje sujetnosti. Između ostalog i
zato što je autor ove objave ličnost koja je – i pored impozantnosti svog imena , lika i dela ostala
samozatajna, skromna i normalna. Kad smo već kod normalnosti, posve je logično da pisci – kao
misleći ljudi koji znaju da “ono što traje zasnivaju pesnici” (Helderlin), te da su oni “čuđenje u
svijetu” i da “njihove oči… rastu” (Antun Branko Šimić) – emaniraju izvestan osećaj
supremacije, kao i svest o vlastitoj drugačijosti, pa i misiji, koju neretko samoproklamuju.
Međutim, uopšte nije malo onih pisaca i pesnika čija svest o vlastitoj veličini premašuje granice
narečene “normalnosti”. Ta vrsta hipertrofirane samodopadljivosti ide od upornog
(samo)hvalisanja i mahanja dobijenim nagradama (uz podrazumevajuće pritiskanje članova
žirija), pa do toga da moraš da paziš šta ćeš da mu kažeš, jer neka tvoja benigna ili minorna
opaska može kod dotičnog da izazove trajnju ljutnju, pa i prekid prijateljstva. Takvi se dive sami
sebi posmatrajući svoj odraz u ogledalu koje drži đavo. Pade mi na pamet replika iz filma
“Đavolji advokat”, kada naslovni lik (Al Paćino) kaže da je sujeta njegov omiljeni greh. A u
ovom kontekstu indikativna je i rečenica američkog aforističara Mejsona Kulija: “Sujeta dobro
nahranjena je dobrotvorna. Sujeta gladna je zlobna”. A osobenu sortu sujetnosti emaniraju
pojedini mlađahne literate, koji, bez repera i uporišta, preziru takoreći sve što je pisalo pre njih.

Normalno je, naime, da je mladost buntovna , pa i anarhistička, a zrelost odmerenija i
konzervativnija. Moja generacija itekako je imala respekta sa književnike koje su, vremenski bili
recimo deceniju ispred nas, a već su ostvarili ugled i afirmaciju, kao i izvesnu influencu na mlađe
pisce.
V. N: Sećate li se pohvale, sugestije ili kritike nekog od kolega tokom pesničkog sazrevanja?
Đ. K: Naravno. Izdvajam višekratne dijaloge sa Jovanom Zivlakom, iz kojih sam, kao student
književnosti gladan novih (sa)znanja i mlad pesnik, tada još bez knjige, puno toga baštinio.
Sećam se razgovora sa Juditom Šalgom, urednicom ugledne “Bele edicije” Matice srpske”, koja
mi je pomogla da svoju treću knjigu “Prljave koštice” razumem onako kako sam želeo, a bez
njenih sugestija to ne bih umeo. I najzad, spominjem Vasu Pavkovića, koji me je precizno i
neumoljivo tačno definisao kao “pesnika izabrane margine”. Tu sam gde sam. Koliko sam
zaslužio. Ni manje ni više.
V. K: „Potrebne su nam knjige koje nas pogode kao katastrofa, rastuže duboko, kao smrt nekoga
koga smo voleli više nego sebe“, napisao je Kafka. S obzirom na to da ste diplomirali na odseku
za jugoslovenske književnosti i svetsku književnost, sigurna sam da je popriličan broj knjiga koje
su na Vas ostavile snažan utisak. Možete li navesti neke od njih?
Đ. K: Ogroman – kako kažete, utisak – ali još veći uticaj ostavio je kompletan opus (ali i ličnost)
pomenutog Franca Kafke. Niko kao on nije sagledao svet u njegovoj surovoj i beznadežnoj
stvarnosti. Zatim, Borhes – čuvar knjiga i kreator sveta kao Enciklopedije. Viljem Blejk, koji je
komunicirao sa Anđelima. A Fridrih Helderlin je živeo sa Bogovima.
V. N: Šta je pojava interneta učinila za književnost? Da li je mogućnost da svako objavi ono što
je napisao mač sa dve oštrice?
Đ. K: Mislim da internet ne odmaže književnosti. U izvesnom smislu, on joj i pomaže, i to
blagodareći njegovoj transparentnosti, komunikativnosti, kao i obezbeđivanju lake u brze
interakcije.Uzmimo, na primer, ovaj intervju. Vi ste mi poslali pitanja, a ja sam Vam svoje
odgovore prosledio nakon određenog vremena. Sve brzo i lako. Dalje, internet je omogućio
zasnivanje više portala i elektronskih časopisa, od kojih su se neki veoma afirmisali. Zatim, lakše
je distribuisati knjige, i one štampane, a pogotovo u njihovom elektronskom obličju. Postoji tu i
pristupačnost informisanja i čitanja. Ima mnoštvo knjiga dostupnih u PDF-u; takođe, ako želiš da
se podsetiš određene pesme, dovoljan ti je klik, i ne moraš da kopaš po svojoj biblioteci.
Društvene mreže su posebna priča. Postoji “Tviteratura”, čije mogućnosti su ograničene na 140
karaktera. Ipak, podoban je za aforističare i druge pobornike kraćih pesničkoh formi, kao što je,
na primer, haiku (odnosno “tvaiku”), ali ima i onih što tako pišu svojevrsne romane u
nastavcima. Ipak, Tviter je u najvećoj meri kanal za satirične radnje. Neka klasična dela svetske
književnosti stala sa u format od 140 znakova. Evo primera: „Vladimir i Estragon stoje pored
stabla i čekaju Godoa. Njihov status nije apdejtovan.“ Lorensov „Ljubavni ledi Četerli“, sveden
je na „Žena iz više klase se spanđava sa lovočuvarem“. Ili Džojsov „Uliks“: „Čovek se muva po
Dablinu. Detaljno pratimo svaki minut njegovog dana. Verovatno previše tvituje“. Fejsbuk je
neuporedivo podatniji. Autorima nudi pogodnost da tu objavljuju svoje tekstove, bilo novije, bilo
starije, koji ne ostanu nezapaženi; štaviše, ima tu ozbiljnih komentara od strane ostalih

konzumenata ove društvene mreže. Podsećam i na Evropski Fejsbuk pesnički festival, čiji
utemeljivač je književnik Radovan Vlahović, pod otkriljem svog Banatskog kulturnog centra, i
koji je imao lep odziv i percepciju.

V. N: Mirijam Berd, američka istoričarka, napisala je da su putovanja „trajna promena ideja
življenja“. U jednom intervjuu ste izjavili da pored pročitanih knjiga, rokenrola i putovanja
umnogome određuju Vašu ličnost. Na koji način, šta je najdragocenije što su Vam donela?
Đ. K: Volim da putujem. Volim i sam čin transfera od tačke A do tačke B. Volim da posmatram
krajolike kroz prozor voza, autobusa ili automobila, volim da gledam mape uživo iz aviona, da
odgonetam zagonetku pustog mora sa palube broda. Naravno, volim kad stignem tamo gde sam
krenuo, da istražujem ono gde sam prvi put, ili, jednostavno,da budem potpuno svestan da sam
baš tu, kao i da drugačijom optikom posmatram i ono gde sam već bio. Najvažnije: volim posle
da se svega sećam. Zato, na putovanjima, tečem buduće uspomene. Možda ta sećanja kasnije
negde uobličim u pesmu, crticu, zapis. Dok još nisu sećanja, ti zaumni svetovi naprosto ne žele
da se umigolje u tekst.

V. N: Dugo ste se bavili rok, filmskom, pozorišnom i književnom kritikom. Mnogo toga se u
savremenom svetu naziva umetnošću uz izgovor da je u pitanju „umetnička sloboda“. Šta je,
istinska, umetnost, po kojim parametrima pristupate oceni jednog dela? Imate li utisak da je
savremena kritika postala elitistička, hermetična, samodovoljna?
Đ. K: Nekako istovremeno sam krenuo da pišem rok i književnom kritiku, i to kao student, ranih
osamdesetih. U tim počecima bio sam bundžija, neretko neobjektivan, obrušavajući se ne sve što
je štrčalo van mog tadašnjeg poprilično neutemeljenog ali iskrenog svetonazora. No, nije mi
trebalo tugo da se uozbiljim i da stvarima počnem da pristupam zrelije, odmerenije i više
analitički. Otprilike deceniju kasnije, paralerno sa pisanjem o knjigama, počeo sam da se bavim
pozorišnom i filmskom kritikom. A sve to sam okončao pre petnaestak godina, kada mi je u
požaru izgorela kompletna arhiva, uključiv i građu za dve projektovane knjige kritika, eseja i
intervjua – jedna bi bila posvećena književnosti, a druga pozorištu i filmu. A taj događaj se
vremenski poklopio sa značajnim pomanjkanjem zainteresovanosti za kinematografiju i teatar, ili
preciznije: dosadila mi je obaveza da redovno pohađam bioskope i pozorišta. A književnu kritiku
prestao sam da pišem kada sam u jednom momentu razumeo da me to više ne ispunjava, čak ni u
onom neophodnom minimu potrebe da javno artikulišem svoje mišljenje o onome što drugi pišu.
A šta je istinska umetnost, to stvarno ne znam. Niti sam previše lupao glavu oko toga, naročito u
kontekstu kritičkog promišljanja. Nije mi dato da na takav način prosuđujem i presuđujem.
V. N: Nakon devet objavljenih pesničkih knjiga i nagrade „Lenkin prsten“ da li se Vaš odnos
prema svetu ili sopstvu izmenio?

Đ. K: I jeste i nije. Naime, kako sam rastao, rasla je i moja svest, i moja podsvest, sa svim
pripadajućim preispitivanjima, ponovljenim i ispravljanim greškama, korelacijiama sa bliskim i
ostalim osobama, promenama percepcije, odnos prema doživljenom, viđenom, pročitanom i
napisanom. To meantriranje naloženja i nanošenja empirijskih okolnosti, podrazumevajuće,

prelivalo se i u moju poeziju, koja se, poetički, unekoliko menjala. I, nadam se, sazrevala. Ali,
izvesne zadatosti ostaju. One se ne menjaju. Nešto kao permanentno prisutan duh koji lebdi nad
tobom, opominje te i čuva.
Književna nagrada “Lenkin prsten” jeste jedina kojom je moja poezija počastvovana. Volim što
sam dobio baš nju. Lenka je nejlepša i najplemenitija pesnička slika. A Lazu Kostića, tog genija,
doživljam kao svog svojevrsnog neuporedivo mudrijeg, nadarenijeg i luđeg alter ega. A za
nagrade ne marim. Niti one mare za mene.
Autor intervjua: Valentina Novković

Đorđe Kuburić: rođen godine 1958. u Bačkom Petrovom Selu. Diplomirao na novosadskom
Filozofskom fakultetu (odsek za jugoslovenske književnosti i svetsku književnost). Piše poeziju.
Bavio se, dugo, rok, filmskom, pozorišnom i književnom kritikom. Objavi, tu i tamo, poneki
prikaz ili esej. Živi u Subotici.
Objavljena dela:
Vrhovna tačka, “Matica srpska”, Novi Sad, 1988.
Poema o praznom prostoru, “Osvit”, Subotica, 1990.
Prljave koštice, “Matica srpska”, Novi Sad, 1992.
Gradovnik, “Prosveta”, Beograd, 1997.
Razglednice noćne ptice, “Povelja”, Kraljevo, 2002
Zašto volim viski, “Niški kulturni centar”, Niš, 2006.
Blue Moon, “Kulturni centar Novog Sada”, 2010.
Klepsidra “Kulturni centar novog sada”, 2020.
Pesme iz dvorišta”, “Povelja”
Zastupljen u nekoliko antologija; prevođen na engleski, mađarski, poljski, slovački, ruski i
rusinski jezik.
Dobitnik nagrade “Lenkin prsten”, 2011.