Duh asfalta – Monegorijas, poslednji vitez beogradske kaldrme

Ima ih, tih volšebnih vitezova modernog doba. Ovde u gradu na sedam brda i dve reke, jedan takav već dvadest godina stoji kao Pobednik, postojano opstaje na kaldrmi Knez Mihajlove, rezervisane za kičerice i suvenir slikare.

Saša Micić Monegorijas, slikar Beograda kakav je mogao biti i kakav je bio. I dalje Sašina platna sijaju svetlošću slavne istorije, a ne kinđure se sjajem lažnog neona. Odupira se Saša modernoj potrebi za kvazirenesansom Dušanovog carstva i novohrišćanskom pohlepom za oprostom. Opire se Saša rijaliti kulturi i slika ono što je u njemu svetinja, a to je grad koji mu je u kostima I genima.

Na samom kraju Kneza, prekoputa Kolarca, sijaju platna sikara koji ne slika u vremenu. Već nekoliko godina pratim rad I muke Saše Micića da opstane na mestu koje mu je i studio i radionica i inspiracija i druga kuća i stalna postavka. Volim da podelim sa Sašom po koju misao i da sa njim proćaskam o srcu našeg grada koje on poznaje najbolje. Uvek pitam prvo:"Da li te diraju komunalci?" , a on će na to sa osmehom: "Ne, ne prizivaj ih, pu, pu, pu…". Pa onda ide dugo jadanje o potražnji i ponudi . O slikarima i molerima, o kopijama kopija i jadu suvenirske umetnosti. Ali i pored svega Saša ostaje, nema gde dalje, na svom je.

Njegova platna nisu za svačiji ukus, nisu štimovana za prosek, nisu podešena na srednje i osrednje. Brilijatna kompozicija, unikatni motivi i kolorit koji ga odvajaju od svih ostalih slikara beogradskih motiva, pa snažna emocija i poruka o gradu pobednika, o lepoti svake kocke kaldrmske, svakog svitanja nad ušćem dveju evropskih lepotica.

Reka je raskošna lepotica plavih oblina i tirkiznih očiju, reka je žena, meka, obla, savitljiva…požudna i zaljubljena u obalu koju dodiruje uvojcima svojih talasa.

Nebo nad gradom pobednika je crveno, vatreno od strasti i pobeda izvojevanih krvlju i srcem. Pa sa naglo preliva u zlato sunčevog zalaska , u bakar odbljeska poslednjeg zraka sunca u kišnim kapima na tramvajskim šinama oktobarske večeri. I boje vetra, mraka i senki. Crne utvare prošlosti i predskazanja sutrašnjice blede u izmaglici zore nad Hramom Svetosavskim.

Sašino trunje nosi beogradska košava, ono se lepi za četku i lagano se spaja sa bojom kalemegdanskog kamena, sa snagom duhova predaka i ratnika koji su ovaj grad sačuvali za ova moderna vremena neprepoznavanja svetinja i pravih vrednosti.