Dušan Stojković književnik, kritičar, istoričar i prevodilac: "Pesnička mreža nadmrežuje svet", razgovarala: Valentina Novković

Decenijama ste prisutni u književnosti kao autor, kritičar, istoričar i prevodilac. Da li se sećate kada ste prvi put poželeli da zapišete utiske o svetu?

Desilo se to kada sam kao učenik šestog razreda osnovne škole ležao bolestan u kući. Veoma brzo sam pročitao sabrana dela dvojice ruskih klasika: Turgenjeva i Tolstoja. Uz put, napisao sam nekoliko činova komedije koja je ostala zauvek nedovršena. Rukopis se izgubio jer nisam ni želeo da ga sačuvam. Kada sam krenuo u gimnaziju bio sam aktivan član literarne sekcije. Tada sam pisao pesme. Ali, i nekoliko odlomaka romana koji je, takođe, u ruševinama ostao. Dramom se kasnije nikada nisam bavio. Kao student, napisao sam stotinak strana novog romana. No, i od njega sam, zauvek, digao ruke. Ni drama ni roman, jednostavno, nisu bili za mene. Sa poezijom je, očito, stvar stajala drugačije. Njom se, uz velike prekide (najduži je trajao više od dvadeset godina), neprekidno bavim. I njoj je odzvonilo, ovaj put definitivno: napisao sam ono što sam mogao, i želeo, da napišem. Ne želim da tapkam u mestu. Da se, nepotrebno, ponavljam. Na studijama sam svih šest seminarskih radova, veoma dugih, napisao o pesnicima i poeziji. Pored studija o Steriji, Kosovelu i Ujeviću, tada sam skladao prve tri antologije. Jedna je „pokrila“ usmenu ljubavnu liriku, druga dubrovačku baroknu poeziju, a treća – najobimnija – srpsku poeziju između dva svetska rata. Dok sam ih sklapao, video sam da se mnogi značajni pesnici i pesme „preskaču“, a da se nezaslužena pažnja posvećuje onima koji se s njima ni po čemu ne mogu meriti. To je, nesumnjivo, obeležilo moju kritičarsku aktivnost. Nimalo slučajno, poslednja moja knjiga ima naslov Potcenjeni i precenjeni pesnici. Kao i svaki kritičar, imam svoj vrednosni kanon i trudim se da ga obznanim i opravdam. Ubeđen sam da je ispravljanje kritičarskih zabluda dvokrako: uvođenje u istoriju književnosti zanemarenih traži, u isto vreme, sklanjanje onih koji se u njoj sasvim nezasluženo baškare.

Uz koje autore ste stvaralački sazrevali?

Sve sam činio pomalo tumbe: istovremeno sam čitao moderne i avangardne pisce kao i one koji su smatrani klasicima. Zapravo, mnoge koje pripadaju drugoj kategoriji, školske pisce, pročitao sam pre nogo što su bili na učeničkoj trpezi tokom mog školovanja. Tako sam imao vremena, i koristio ga, da čitam Kafku, Džojsa, Foknera, Tomasa Mana, ali i Vergilijevu smrt Hermana Broha, Ispod vulkana Malkolma Laurija, Borhesove Maštarije, Andreja Belog, Babelja, Dos Pasosa, Grasa čim se u prevodu pojavio kod nas, Pedra Parama Huana Rulfa i mnoge druge. Uvek sam bio pasionirani čitalac koji dan nije proveo a da makar jednu pesničku knjigu nije pročitao. Prekid pisanja pesama uslovilo je, na primer – pored onog desetogodišnjeg koji je bio izazvan danonoćnom borbom protiv Miloševićevog režima – to što sam pune tri godine iščitavao srpsku poeziju od njenih početaka do aktualnog trenutka u nameri da se dovoljno obavestim o pravim, nezaobilaznim pesničkim vrednostima pre nego što se u sastavljanje antologija upustim. Sastavio sam ih tridesetak. Deset se odnose na mladenovačku književnost, osam na Gramatiku smrti u kojoj predstavljam stvaralaštvo autora koji su na sebe digli ruku i dela koja za motiv samoubistvo imaju (u štampi su još tri, te mi ostaju još dve kojima će ovaj trinaestotomni zahvat biti okončan). Objavio sam antologiju frankofone poezije Afrike, kao i one koje obuhvataju frankofoni dadaizam i nadrealizam, glasovnu/fonetsku poeziju, srpski nadrealizam, našu erotsku i zagraničnu poeziju, a uskoro izlazi i antologija signalističkog pesništva. Takođe, nekolike antologije slovenačke poezije. Sastavio sam i antologiju pesništva Šumadije, kao i onu koja je obuhvatila pesnike Valjeva. Zajedno sa Dejanom Bogojevićem, antologiju srpske najkraće priče i onu poludelih pesnika, s Milošem Jankovićem sonetnih venaca, a sa Miljurkom Vukadinovićem pesama o bolesti i Trezor koji je trebalo istovremeno da bude i rečnik srpske poezije dvadesetog veka (na žalost, od tri predviđena toma, pojavio se samo jedan).
Kada je o pesnicima reč, kao osnovac sam znao napamet „Hanu“ Oskara Daviča, uživao sam u pesmama Crnjanskog i Rastka Petrovića, a prve pesničke knjige koje sam kupio bile su, tek izašle, Jovana Hristića, Branislava Petrovića i Vite Markovića. Kao osnovac, počeo sam da kupujem časopis „Književnost“, a uskoro i „Delo“ i „Savremenik“. Nisam dopuštao da savremena književnost „teče“ mimo mene.

„Mera knjige je kako se čovek lako sprijatelji sa njim i koliko se teško rastaje od nje“, smatrao je Hamvaš. Da li se nekim knjigama vraćate, da li ih doživljavate na isti način kao i prilikom prvog čitanja?

Oduvek sam se pojedinim piscima vraćao. Desetak godina sam obavezno iščitavao Rablea i Kafku. Poslednjeg i sada čitam po ko zna koji put. Moje kratke priče Snevomrak imaju pododrednicu „kafkijade“ i one su moj dijalog sa ovim nezaobilaznim piscem. Veliki broj puta sam pročitao Kamijevog Stranca, tri puta Manov Čarobni breg, isto toliko puta, sa razmakom od po deset godina, i Uliks Džojsov. Nisu to jedini pisci kojima se vraćam. Od Crnjanskog i Rastka Petrovića se ne razdvajam. Priredio sam sve pesme Ive Andrića i Momčila Nastasijevića. Radim na sabranim delima Mome Dimića: u pet knjiga biće obuhvaćeno sve što je napisao (do sada su se pojavila dva toma, a ostali su skoro gotovi). Svako čitanje za mene je novo čitanje, i ne samo zato što uočavam nešto na šta ranije nisam obratio pažnju ili učitavam u čitano ono što ranije nisam bio učitao. Svako čitanje, čak i ono kada imam zadatak da o pročitanom nešto napišem, za mene je uživanje. Ako njega nemam, onda sam samo izgubio vreme (možda sam samo jednu ili dve knjige ostavio nedočitane). Gotovo isključivo pišem o poeziji. Kada god o nekom piscu pišem, iznova pročitam sve što je pisac napisao. Divim se kritičarima koji tvrde kako u malom prstu drže našu proznu književnu produkciju. Kada je o njoj reč, čitam po izboru. Ostavljam je onima koji, znajući i sami kako tako nije, pokušavaju svoje čitaoce da ubede kako su sve „savladali“ i pročitanim ovladali.

Dobitnik ste mnogih značajnih nagrada, prva od njih je „Oktobarska studentska nagrada“, 1971. Šta se u Vašem pogledu na svet i stvaranje izmenilo od tada? Da li nagrade imaju isti značaj i težinu u današnje vreme?

Zato što pišem u talasima, nikada nisam imao svoju književnu generaciju: sam sam sebe iz one kojoj sam mogao da pripadam izmestio. Moja poezija, kao i kratka proza, najlakše bi se mogle okrstiti kao neonadrealističke. Pritom, znam gde je sve francuski nadrealizam omašio, i trudim se da njihove greške ne ponovim. Za mene su san i java jedan isti svet. Živim tako što sanjam, dok sanjam živim. Ubeđen sam kako nijedan pravi pesnik ne može značajan pesnik da bude ako ne rudari u jeziku. Ima dve mogućnosti: da oživi zaboravljene reči ili da pokuša da stvori nove. Po meni, jezička poezija je ono što je metafizički roman. U samom srcu književnosti. Kujem reči ne bih li skovao pesmu. Kratka proza koju pišem onirička je: nema junake, prati tehniku sna, obmotava se oko slike koja je u njenom jezgru. Na znam koliko uspevam u tome, ali drugačije ne mogu, i ne znam. Pošto sam negeneracijski pisac, nisam se nagrada nadobijao ili sam ih dobijao sa zadrškom. Ne žalim zbog toga. Koliko pomaže, nagrada i odmaže. Pod znacima navoda „divim“ se jednako kritičarima koji jednim te istim piscima čitave serije nagrada dodeljuju koliko i piscima koji iste u kolica koja stalno za sobom vuku lopatama ubacuju. Odsustvo nagrada ne može prebrisati činjenicu da su Boško Tomašević ili Milan Mladenović od Lužica daleko značajniji, i dublji, pesnici od Noga, Sladoja ili Bećkovića, na primer. Nikada tantuz ne može biti isto što i zlatni talir! Vreme će biti sudija. Tako i razumem ovu glad za nagradama koju nekoliki naši pisci više nego očigledno, i sasvim jadno, demonstriraju. Neće im ona biti ulaznica za večnost.

Najveći deo radnog veka proveli ste kao profesor srpskog jezika u mladenovačkoj gimnaziji. Svedoci smo da mladi sve manje čitaju, mnogo više vremena provode pred ekranima neko nad knjigom. Kakvo je Vaše iskustvo, kako razviti čitalačke navike kod dece i mladih?

Nekada se čitalo više. U moje vreme i više od tog nekadašnjeg više. Imao sam čas-dva na kraju školske godine kada sam učenicima na tabli zapisivao šta da pročitaju. Poneki bi me poslušali. Pokušavao sam da im pokažem po čemu su neka dela značajna. Jednako, nisam ni krio kako su neka „zalutala“ u školski program. Uči se i na dobrim i na lošim primerima. Imali smo školski list „Eho“. Bio je gotovo isključivo literarni list. Napravio sam antologiju najboljih učeničkih radova. Neki od mojih učenika (Tomislav Marković, Bojan Babić) afirmisani su pisci. Sa drugima sam sarađivao na literarnoj sekciji. Plašim se da je to vreme nepovratno prošlo. S vodom su izbačena i deca. Kada sam se, privremeno, iz Opštine vratio u gimnaziju, nisam mogao da je prepoznam. Ne samo da skoro niko ništa nije čitao, već su učenici potpuno pogrešnom politikom navođeni da se knjizi i bukvalno ne približe. Gledati nešto na ekranu i čitati nikada ne može da bude isto. Neka ostanem natražnjak (=konzervativac), ali knjiga će uvek ostati knjiga. Onda kada je ne bude bilo, ako do tog (zlo)vremena prispemo, znaćemo makar da je nekada postojala. Neće se čitanje „spasti“ tako što ćemo učenicima preporučiti da, umesto Dostojevskog, Nezbea čitaju. Bilo kakvo čitanje bilo kakvih knjiga ostaje, nepopravivo, samo to. Teško da ono može biti lek koji će nas čitanju velike literature vratiti.

Kakvom vidite srpsku književnu scenu? Kakve promene je pretrpela od Vaših stvaralačkih početaka do danas?

I kada sam počinjao da pišem, i sada, poezija nam je bila značajnija od proze. I onda i sada, papagajski, se ponavljalo kako nam je pripovetka značajnija od romana, dočim su se romani čitali mnogo više nego što je sa pripovetkama to bio slučaj. I onda i sada, prolazilo se pored velikih pisaca a nezaslužena pažnja se posvećivala mnogo manjim. I onda i sada, na primer, Desanka Maksimović je smatrana podjednako značajnom pesnikinjom, čak i (mnogo) značajnijom, od Nastasijevića, Rastka Petrovića ili Aleksandra Ristovića. Nekada je žiri Ninove nagrade dopustio sebi da (i bukvalno) „ukrade“ nagradu Bulatovićem romanu Crveni petao leti prema nebu, a zaobiđe Prokletu avliju, Drugu knjigu Seoba, Proljeća Ivana Galeba, Lelejsku goru… Sada je to inovirano tako da se, u kontinuitetu, ta nagrada dodeljuje knjigama koje romani ni po kojim kriterijuma nisu. Ako se nekad tvrdilo kako Prokleta avlija roman nije, sada se uzima da roman jeste, pre svega drugog, ono što roman ni uz sve moguće popuste neće biti. Postoje pesnici koji su ukrašeni i sa pedesetak nagrada. Njihovo delo se od tolikih odličja, pod uslovom da ga uopšte i ima, ne može ni videti. Bojim se, kako tako neko pokušava da nam kvazi-literaturu kao pravu umetnost proturi. Neće proći! Lažna pozlata će se izlizati. Nadam se, što je moguće pre. Dosta nam je da čekamo da se otkriveni Koder prizna za najznačajnijeg našeg pesnika devetnaestog veka, da se zenitizam prihvati kao evropski značajan umetnički pravac, da iznova otkrivamo kako Aleksandar Ristović veliki pesnik jeste, da prolazimo pored poezije, romana i književno-teorijskih dela evropski značajnog pisca Boška Tomaševića kao da on ne postoji… Dosta nam je neutemeljenog divljenja Deretićevoj istoriji naše književnosti ili Palavestrinoj istoriji naše književne kritike, dvema dugo očekivanim a zastarelim već u trenutku njihovog objavljivanja knjiga. Obe knjige, na određeni način, falsifikuju našu književnu prošlost. U prvoj se, na primer, tvrdi kako postoji, nepostojeći, prekid u razvoju naše književnosti; drugi deli packe našim najvažnijim kritičarima kao da ne piše istoriju kritike već se nalazi u polemičkom ringu.

Andrej Tarkovski je smatrao da živimo u pogrešnom svetu, da se nalazimo na stranputici jer „materijalni razvoj nije praćen čovekovim duhovnim napredovanjem“. Da li se, zaista, nalazimo na stranputici, da li je duhovno uzrastanje jedan od načina da se pronađe pravi put?

Na žalost, uvek je materijalno bilo u prednosti nad duhovnim. Najviše stoga što su „duhovnjaci“ to dopuštali. Umetnika koji svijaju šiju, kompromisnim ponašanjem pokušavaju da se etabliraju i priznanja mnogobrojnih domognu, uvek je bilo više od onih koji se nisu mirili sa situacijom u kojoj su se zatekli. Ovi drugi su često stradali (bilo fizički, bilo guranjem u stranu) poput petla koji je prerano kukuriknuo. Tu su i oni koji pripadaju kategoriji prokletih pesnika. Samo društvo ih je načinilo takvim, ali su i oni sami obasjani crnim suncem, spremni da se sa svim lažima i nepostojećim vrednostima uhvate u koštac, gradili svoj svet, nasuprot onom u kojem su se osećali strancima. Danas su ovi poslednji (Vijon, Rembo, Lotreamon, Arto, Celan, Mandeljšatam…) oni po kojima će se vreme u kome su živeli jednino pamtiti. Vreme ziheraša nepovratno prolazi. Barem, kada nešto vremena protekne.

Urednik ste pesničkog festivala „Šumadijske metafore“ u Mladenovcu koji neprekidno traje od 1988., u okviru kog se dodeljuju nagrade za poeziju i prozu. Prvonagrađenom se štampa knjiga. Sa kakvim se izazovima suočavao festival tokom višedecenijskog postojanja, na šta ste najponosniji kada je ova manifestacija u pitanju?
Prošle godine bilo je trideset pet godina našeg festivala. To je bio trenutak da se povučem sa mesta glavnog urednika. Normalno, ostajem uz festival dok su oni koji ga vode spremni da me trpe. Pored štampanih knjiga prvonagrađenih pesnika (zadovoljan sam što su mnogi od njih postali nezaobilazni pesnici svoje generacije; jednako sam zadovoljan i što su pobednici bili zagovornici različitih poetika), imamo i dobitnika povelje „Karađorđe“ koja se dodeljuje počev od 2004. godine, kojem se takođe štampa zbirka, ovaj put izabranih, pesama. Zbornik ima 350 strana i sadrži trinaest malih knjiga. Posebno sam ponosan na segment prevedene poezije (u pitanju su prevodi sa desetak svetskih jezika), kao i na nekolike cvetnike (predstavljeni su u ranijim zbornicima pesnici slovenačke, makedonske, banjalučke, crnogorske, naše avangardne poezije), a ove godine izlazi antologija mlade srpske poezije (obuhvata autore rođene od 1988. godine do danas) i antologija zaboravljenih pesnika i pesama dvadesetog veka (priredio sam je ja). Uz to, štampali smo otprilike dvesta knjiga. Naše knjige i naši pesnici postali su prepoznatljivi širom Srbije. Izazova uvek ima, ali nas to čini jačim. Nismo spremni da dopustimo da se ono u šta smo ugradili naše živote bude prepušteno stihiji pošto je ona ulaznica za nepostojanje i zaborav.

Priređivač ste impozantnog broja antologija. Cilj antologije je da odrazi duh i ukus vremena, obavezan deo svake antologije je predgovor u kome autor obrazlaže po kojim merilima je antologiju sastavio. Koja merila je važno ispoštovati tokom odabira radova za antologiju?
O antologijama sam već nešto rekao. Iako sam svestan svih mogućih primedbi koje bi se sastavljanju antologija mogle uputiti, uporno se rvem s njima. Ubeđen sam kako se poezija ne čita dovoljno i mislim kako upravo antologije omogućuju čitaocima da uoče neke pesnike za koje nisu znali i privoli ih da njihova dela potraže. Lažu svi oni antologičari koji tvrde kako je njihovo sočinjenije sasvim objektivno. Antologije, jednostavno, bez subjektivnog pristupa nema. Moraju se zadržati u njoj svi pesnici koji se velikim, bilo zasluženo ili nezasluženo (ovi drugi samo uslovno), smatraju, ali tako što će biti svedeni na pravu meru. Antologije koje nisu otkrivalačke uzaludno je sastavljati. U mojim antologijma sa francuskog i slovenačkog jezika bio sam i prevodilac svih unetih pesnika. To je bio izuzetno naporan rad, danonoćni, tokom mnogo meseci, i mogu da zahvalim, na primer, za antologiju frankofonne nadrealističke poezije u koju je uvršteno dvestotinak pesnika – koroni koja me je vezala za kuću i laptop u njoj. Naravno, to je bilo samo finale. U sastavljanju antologija, kada je o meni reč, ulazi i šezdesetak godina svakodnevnog iščitavanja poezije. Moj je princip jasan: ako je u pitanju tematska antologija, uzimam u obzir pesme svih značajnih pesnika i ne žalim trud da bi one bile osmotrene valjano, nikada ne pozivam pesnike da se antologiziranom pridruže svojim radovima, tražim sam jer sam i odgovaram za ponuđeno, trudim se da svaka antologija bude i knjiga po sebi, ona koja ima svoje književno telo. Potrebno je da nekoliko projekata privedem kraju: Gramatiku smrti koja će imati trinaest knjiga, antologiziranje srpske avangardne poezije koja će. posle objavljenog toma sa pesmama naših nadrealista i privedenog kraju sa signalistima, obuhvatiti i onaj u kojem će biti predstavljeni klokotristi. Pred izlaskom iz štampe su antologije pesama o psima i mačkama, propraćene slikama na kojima se ove životinje pojavljuje, kao i antologija zaboravljenih pesnika i pesama. Sledi antologija sa sto jednom najlepšom pesmom srpske poezije od njenih početaka i, konačno, antologija naših pesnika od Pope do danas, koja će biti tačka na mom antologičarskom radu. Hteo sam i nekim drugim stvarima da se pozabavim, ali nije se dalo.
Četiri godine ste bili zamenik predsednika opštine Mladenovac, da li su nadležne institucije voljne da finansijski podrže kulturne događaje u Vašem gradu? Kakva je književna, uopšte kulturna scena, Mladenovca?

Opština podržava naš festival tako što finansijski omogućava štampanje knjiga. Za ostalo moramo da se snađemo. Mladenovac je sastavni deo Beograda i mladi pisci, veoma često, presele se u Beograd i skoro sasvim zaborave grad u kojem su ponikli. No, stalno pristižu novi. U našem zborniku je uvek postojala rubrika namenjena mladim pesnicima, đacima osnovnih i srednjih škola. Neki od njih su se afirmisali objavljivanjem pesama u rubrici predviđenoj za odrasle (Tomislav Marković, Bojan Babić, Branka Zgonjanin, Ana Mitrašinović, Ognjen Petrović…) To važi i za prevodioce. Potrebno je samo da kada se načini korak ka Beogradu, njega proprati i onaj upućen u suprotnom smeru – natrag ka svom gradu. I toga će biti.

„Iza reči je haos. Svaka reč je šipka, žica, ali nema i nikada neće biti dovoljno žica da se od njih napravi mreža“. (H. Miler). Šta se, po Vašem mišljenju, nalazi iza reči, šta će se desiti ako satvore mrežu?

Iza reči, prave reči, izgovorene u pravom trenutku, uvek je pesma. Naš narod je video nebo premreženo paucima. Dostojevski je pakao zamišljao kao prostor paucima nastanjen. Pesnička mreža nadmrežuje svet. Treba samo da je, otvorena srca i raskriljene duše, približimo sebi. Dopustimo da pulsira u nama. Pulsira nama.

Rođen 1948. godine u Beogradu. Diplomirao jugoslovensku i svetsku književnost na Beogradskom univerzitetu 1971. Piše poeziju, kratku prozu, književnu kritiku. Antologičar. Bavi se književnom istorijom. Magistrirao književnost 1974. godine. Radio kao profesor srpskog jezika u mladenovačkoj gimnaziji od 1973. do 2010. Do sada je objavio preko 550 tekstova u raznim knjigama, listovima i časopisima. Govori francuski i italijanski, a prevodi sa slovenačkog jezika. Preveo je sa slovenačkog 2010. knjigu Gravitacije Ive Jevtić. Prevođen je na engleski, švedski, makedonski, češki i italijanski jezik. Živi i radi u Mladenovcu. Bio zamenik predsednika opštine Mladenovac od 2002. do 2008.

Saradnik je mnogih listova i časopisa, kao što su: Savremenik, Književnost, Književne novine, Politika, Večernje novosti, Letopis Matice srpske, Koraci (Kragujevac), Povelja (Kraljevo), Trag (Vrbas), Naš trag (Velika Plana), Gradina (Niš), Stvaranje (Podgorica), Bdenje (Svrljig), Bagdala (Kruševac), Stig (Malo Crniće), Dometi (Sombor), Školski čas, Zenit, Braničevo (Požarevac), Oslobođenje (Sarajevo), Likovni život, Razvitak (Zaječar), Buktinja (Negotin), Luča (Subotica), Amerikanski Srbobran, Srpske narodne novine (Budimpešta), Serbian Literary Magazine, Akt (Valjevo), Cvet šljive (Valjevo), Ulaznica (Zrenjanin), Svitak (Požega), Nova zora (Banja Luka), Sveske (Pančevo), Slobodna reč, Stremljenja (Priština), Mons Aureus (Smederevo), Lipar (Kragujevac), Videlo (Pančevo) itd.
Nagrade
Dobitnik nekolikih nagrada: Oktobarske studentske nagrade 1971, Prve nagrade na Festivalu jugoslovenske poezije mladih u Vrbasu 1973, Prve nagrade za kratku priču časopisa Akt 2005, Zlatne plakete Mirko Petković (Negotin) 2007. itd. Stojković je član žirija za dodelu književnih nagrada Povelja „Karađorđe“ i "Milan Rakić“. Urednik Šumadijskih metafora (Mladenovac). Zamenik glavnog urednika časopisa Akt (Valjevo). Član uprave Udruženja književnika Srbije.