Kaži i zaboravi

Film, koji je svojom idejom horizontalno obuhvatio Bibliju, Dušanov zakonik, Seneku i problem savremenog doba, i vertikalno, večiti problem čovekove osvetoljubivosti i svireposti koja ne poznaje granice, kao i težinu reči, i na taj način načinio presek u sostvenoj realizaciji i prikazivanju pomenutih problema kroz biblijske motive pokajanja i oprosta greha, smeštene u istočnjačku savremenu  atmosferu.

,,Oldboy”. Film nakon kojeg sam ostala uznemirena. To primećujem po uplašenom pogledu koji luta u tami sobe i gleda u izvor plave svetlosti sa ekrana, i po drhtavoj ruci kojom prelazim preko vrata stežući ga sve jače u nadi da ću se osloboditi novonastale nelagodnosti.

Film počinje vrlo dosadnim tokom zbunjujuće razrade i haotičnih okolnosti, koje na prvi pogled ne deluju uzročno-posledične. Hvatam sebe kako se mrštim, jer opet trošim vreme na nešto što me ne interesuje, i u dosadi i zbunjenosti, počinjem da razvijam dijalog sa alter egom gde se nas dvoje dogovaramo kako moramo početi da pravimo selekciju filmova koje gledamo. To podugačko unutrašnje razmišljanje prekida mi scena vađenja zuba nepoznatoj osobi. Ali to nije ništa čudno, jer već sat vremena uskaču sekundarni likovi kako se koje dopadne i zauzimaju polako svoje pozicije u priči. Nakon sat i dva minuta svetla se pale i rasvetljavaju likove padobrance koji odjednom poprimaju zdravorazumsku poziciju u filmu. Poput Tolstoja Chan-wook Park razvija likove – lagano i bez žurbe, da bi u jednom trenutku počelo sve da se uklapa i dobija smisao. Osećam da mi se oči sad već naprežu i šire i sve brže pomeraju ne bi li upile svaki detalj sa ovog ekrana. Do malopre je mene film zabavljao u vidu pokretnih slika, a samo koji sekund kasnije isti taj film preuzima na sebe ulogu primate, i kao da mi nameće sam sebe i zahteva moju pažnju.

Identičan sistem zamene uloga, primenjen je i na likove na malom ekranu (moj ekran na lap topu je zaista mali) pa se, sasvim lagano, poput najnežnijih baletskih pokreta, smenjuje uloga mučitelja i mučenika. Onaj koji je nesvesno tlačio i naneo zlo drugome nepromišljenom izjavom, sada ispašta u bujici sopstvene krvi u kojoj grca dok nariče izvinjenja pomešana u grču sa kletvama. Puzi po savršenom podu buržoaskih Istočnjaka i prlja ga svojom nečistom krvlju, koju je isto tako uprljao nesvesnim grehom sa svojom malom golubicom i miljenicom, o kojoj je tako dugo razmišljao i nadao joj se, a bio je u njoj sve da nije ni znao. Ovaj čovek, koji je došao da se osveti za svih petnaest godina koje je proveo u zatočeništvu i neznanju, sada je pao ničice. Ovaj mučenik, koji je ušao u prostoriju kao čovek, sada je na podu kao pas. Poput Jozefa K. on mili po sopstvenom kamenolomu po noći ,,kao pseto”. Ovaj pas šepa do svog gazde i umiljava se i uspinje se uz nogavicu ne bi li dobio oprost na taj način i umilostivio svog nadređenog u odabiru sopstvene sudbine. Čak mu, poput dobrog ljubimca, prinosi dar u vidu svog jezika koji odseca baš tu, baš tada, pred njim makazama, i pred nama, koji sad već nemamo izbor ovlaš gledanja ponekih scena, jer pogled ne može da se odvoji od bola ljudskih grešaka koje pravimo u neznanju.

,,Kaži i zaboravi” je stih – koji tako drhtavo i prodorno izgovara Šerbedžija. Stih koji sam toliko puta slušala u dugim, letnjim noćima pune melanholije i ljepljive sete. Stih koji me je uvek podsećao na ljubavne jadi, prve zaljubljenosti, trnce u stomaku, sada me asocira na odsecanje jezika sopstvenim rukama, kao samoinovativna ideja o iskupljenju, kao dokaz o zaklinjanju na večito ćutanje prouzrokovano nesmotrenom izjavom godinama unazad.

Gazda biva detinje zabavljan ovom predstavom, i kikoćući se odlučuje da ga poštedi poslednje muke, i lagano, poput kakvom spasitelja, odlazi do lifta, ne skidajući samozadovoljni smešak elitne klase obučene u najskuplje odelo, i tik što se vrata lifta zatvore, izvršava samoubistvo jednim metkom tačno u glavu, dok se suze kajanja još uvek valjaju po obrazima.

,,Kaži i zaboravi” bi mogao biti moto ovog spektakla od filma, jer je reč ta koja je prouzrokavala ovaj niz grotsknih scena karnevalske karakterizacije, a zaborav je ono čemu su svi težili. U zaboravu je spas. Kada princip ,,oko za oko, zub za zub” ne urodi plodom, jedino što preostaje je predaja i zaborav. ,,Iniuriarum remedium est oblivio” - ,,Lek za nepravde je zaborav”, što bi rekao Seneka. Zaborav od počinjenog incesta, od ubistva, od mučenja, zatočeništva. Svega što čoveka muči, a o čemu ne sme da progovori. Ono što ga proganja i jede vekovima unazad, a stalno ga podseća na slabost i učinjenu grešku.