Tragedija pravednika u filmovima Živka Nikolića
Kada je gradonačelnik Podgorice, Slavoljub Stijepović, u Skupštini Podgorice optužio Živka Nikolića da se rugao tradicionalnoj Crnoj Gori, nijedan medij nije stao u odbranu najslavnijeg crnogorskog reditelja. Inače, slava je došla sa zakašnjenjem. Još za života, njegova dela su zataškavana, prećeno mu je da prekine sa snimanjem svojih filmova, i o njemu se, kao umetniku, u Crnoj Gori nikad nije govorilo puno. On se na takve napade nije preterano žalio. Njegova deviza bila je da je svaki dan, u kojem čovek ništa ne radi, u suštini propao. Ako umetnik svakodnevno ne stvara, često je govorio, to je za njega nenadoknadivi gubitak. A Živko je nesumnjivo najveći biser crnogorske kinematografije.
Ono što je Živka Nikolića kao umetnika impresioniralo i davalo mu inspiraciju, jeste bavljenje intimnim delom bića, nečim što se krije duboko u duši pojedinca. Oblast psihološkog tumačenja dramskih likova bila je njegova sekundarna ravan, ali neizostavna prilikom tumačenja ovog reditelja. Njegov odnos prema psihološkom u filmu, u karakteru nekih junaka dolazi čak i do animalnog.
U filmu Smrt gospodina Goluže (1982), po istoimenoj pripoveci Branimira Šćepanovića, prisutna je analiza palanačkog duha i jedne zlobne gomile, gotovo životinjskog ponašanja, koja je naivnog i prostog, ali plemenitog čoveka sa kompleksom niže vrednosti, bezdušno gurnula u smrt. Gospodin Goluža prvi put kreće na more, ali je odseo u hotelu jednog gradića, jer su ga u međuvremenu opljačkali. Goluža se susreće sa pokvarenom sredinom, punom spletki i intriga, razbojnika, prostitutki, zlonamernih građana koji se raspituju za razlog njegove posete. Da bi otklonio tu sumnjičavost, on ih ubeđuje da je došao da izvrši samoubistvo. Na taj način on postaje najpopularnija ličnost u toj sredini. Kako se radnja odvija, Goluža sve više shvata da ne može da pobegne od svog obećanja koje je dao zlonamernim građanima, i dolazi u iskušenje da pomisli da je taj trenutak izlaska iz anonimnosti vredan smrti. Na kraju, jedini lik u filmu koji je pokazao ljudske osobine, našavši se u lavirintu iz kojeg nije bilo izlaska, skače sa mosta u hladnu i mutnu reku.
U filmu Čudo neviđeno (1984), lokalni moćnik Šćepan želi da od običnog ribarskog mesta napravi plantažu pamuka, preseljavanjem jezera u more. Umesto da isuši jezero, more preplavljuje celo mesto. To je bila i Nikolićeva poruka da crnogorska javnost nikada nije osudila propale projekte svojih političara, što je nagovestio i u dokumentarnom filmu Biljeg (1981). Stanovnici tog mesta su primitivni, zaostali, zavidljivi, puni životinjskih strasti i poroka, i dolazak lepotice iz Amerike, koju glumi prelepa Savina Geršak, unosi potpun nemir. Jedini lik koji je tokom celog filma staložen i pravdoljubiv jeste Karuzo, sin nemoralnog oca Makarija, i jedini koji ne pokazuje animalni porok prema njoj, ali na kraju postaje njen izbor i verenik. Na kraju, na krvavoj svadbi gine zajedno sa ostalim akterima, postajući tako koletaralna šteta agresivnog i osvetničkog mentaliteta.
U filmu Lepota poroka (1986), oštrica satire i humora kod Živka Nikolića dolazi do najjačeg izraza. Đorđe je promiskuitetna figura i probisvet, zaposlen na primorju, na razvijanju nudističkog turizma. Njegovi kumovi, mladi bračni par, Luka i Jaglika, na poziv dolaze kod Đorđa, uz obećanje da će ih oboje zaposliti. Tu se suočavaju sa urbanom sredinom u kojoj postoje drugačija pravila. Pomalo zbog nesretnih okolnosti, a većim delom zbog oholosti svog kuma, Luka dolazi u nezavidnu situaciju da mu žena odlazi da radi kao spremačica u nudističku koloniju. Jaglika tamo sreće strance, bračni par, sa kojima na kraju završava u ljubavnom zagrljaju. Svoje sagrešenje Jaglika Luki priznaje nakon povratka u selo. Umesto tradicionalnog, zaostalog običaja da muž maljem presudi ženi zbog prevare, Luka se odlučuje na samoubistvo.
U filmu U ime naroda (1987) prikazano je permanentno propadanje društva koje je ogrezlo u nemoral, korupciju, osobenjaštvo, hipokriziju i političku represiju. Lokalni moćnici stanovnicima industrijskog grada ukidaju bukvalno pravo na život. Službenici službe državne bezbednosti ulivaju strah u kosti stanovnicima siromašnog kvarta, gotovo kao nacističke trupe za vreme Drugog svetskog rata. Svojim ambicioznim angažovanjem oko fabrike, direktor, drug Todor, zamera se lokalnim moćnicima, koji ga direktno sa aerodroma posle povratka sa službenog puta iz Kinšase sprovode u zatvor. Oklevetan, bez optužbe, bez osude, i sa odobravanjem okoline koja sve to mirno posmatra i prećutno odobrava, Todor postaje državni neprijatelj broj jedan. Takvoj jednoj moćnoj mašineriji, koja ni od čega ne preza, jedini se suprotstavlja Milutin, Todorov lični vozač, stanovnik siromašnog naselja. Samim činom nepristajanja i neprihvatanja tirade opakog Maksima i njegove družine, Milutin postaje žrtva, gubi ženu, posao i status. Iako prilično čvrst i rešen da u toj borbi istraje do kraja, Milutin na kraju filma, kada država oslobodi Todora, razotkrije nemoral lokalnih moćnika i pohapsi ih, postaje zapravo jedini tragični junak, izdan od onih kojima je želeo da pomogne. Tako je Nikolić u ovom filmu pokazao totalnu devastaciju društva u kojem je odbijanje kompromisa sa vlastima praktično samoubistvo.
U filmu Iskušavanje đavola (1989), u zaostalo crnogorsko selo Zmajevićima stiže pismo, u kojem im sin Mikan iz Amerike poručuje da mu pronađu poštenu ženu. Zmajevići se odmah angažuju, više kao znak da će im buduća snaha roditi muškog potomka, jer u komšijama Krstovićima vide svoje istrebitelje. Neprijateljstvo između dve zavađene porodice tokom celog filma raste. U suštini, u ovom filmu nema pravednika, uglavnom izobličene figure i likovi zaostali u svakom pogledu. Surovost koja je sveprisutna ogleda se i u glavi porodice Zmajevića, ali to je možda jedini junak kod koga je prisutna griža savesti zbog slanja sina u Ameriku. Sve protiv čega se celog života borio, sada je njegov životni paradoks. Videvši da sin Mikan postaje zet njegovim najvećim neprijateljima i, na neki način, tako pravi kompromis, spasavajući sebi život, Puniša, glava Zmajevića, ne reaguje, već sa saznanjem da je poražen, odlazi u smrt.
U ovoj analizi, isključili smo humor, kao najveću vrednost Nikolićevih filmova, žigosanje lokalnog primitivnog stanovništva i ismejavanje sredine iz koje je Živko poticao, a što je bio razlog da se od strane partijaša gotovo proglasi narodnim neprijateljem. U prvi plan stavili smo uzdizanje plemenitosti kod posve običnih i prostih ljudi, koji su svojom pravednošću, prilikom susreta sa izobličenom i pokvarenom sredinom u kojoj se nisu snašli, uglavnom tragično završavali.
Ivan Novčić