Himna vulgarnosti

Dobar dan. Zovem se Vulgaran. Nemam prezime, jer Bog ne kažnjava, već svakog nagrađuje po zasluzi. Ja, izgleda, još nisam zaslužio. Pokušavao sam da održim neki od nadimaka koje sam dobijao tokom života, poput Parazit, Neznanje, Agresija, Glupost, i slično, ali sam, eto, zaglavio sa jednim prilično zvučnim pridevom. Pitam se, pre svega, koliko ljudi uopšte razume značenje i značaj mog imena? Vulgaris na latinskom znači uobičajen, opšti, jednostavan, a opet, ljude gotovo uvek asocira na nešto što se ne uklapa u datu sredinu, što iskače iz tipičnog poretka stvari, usled svoje neprilagođenosti, ekscentričnosti, čak napadnosti. Naprotiv, ja se sasvim dobro uklapam u svaku sredinu, svaki psihološki profil, društvo, zemlju; naravno, tamo gde me neguju i brižljivo čuvaju u zadžepku svesti. Impresivno, zar ne? Mogu me potiskivati, sklanjati na stranu, ignorisati, čupati korenje, paliti, menjati habituse, ali, na kraju krajeva, ja se uvek nekako provučem, i nastavljam da bujam svom snagom i intenzitetom. Opet, impresivno, zar ne mislite?

Možda moje reči imaju prizvuk arogancije i nadmenosti, ali zar nije to odlika svakog genija, koji, kad umre u jednom čoveku, rađa se u drugom? Opet veličanstvenost! Moja moć! Moja besmrtnost! Ne želim biti lažno skroman ali, pored ovakvih prednosti, prezime mi i ne treba. Moje prezime su svi, dovoljno žedni veličanstvenosti, moći i besmrtnosti, ali i dovoljno smeli da me svakog dana zalivaju i održavaju. Ja, Vulgaran, uspevam na svakom tlu. Pored mene se mogu naći i ljubičice, bosiljak, lale; međutim, njihovo ponizno hrišćansko roptanje pod milošću sunca i vode nije mi ni blizu. Tako je, istinu vam kažem, kako kaže Bog.

Ovo moje obraćanje nije nikakav pokušaj poetizacije, a kamoli prozaizacije, već je čist oblik mojih misli i dubokih uverenja. Nemam šta da skrivam. Možda moji baštovani i požele da me skriju, ali, ja živim od njihovih kiseonika, nervnih lanaca, elektriciteta neophodnog za njihovo pokretanje. Ja sam biološki drhtaj koji postoji u svakom genu još nerođenog bića, potencijal koji determiniše razvitak svake pojedinačne klice, jednom rečju, ja sam neminovan. Naravno, postoje određeni uslovi neophodni i za moje postojanje. Pored predloga za moje nadimke, tu su još i Učmalost, Lenjost, Apatija, Nihilizam, Tupost, Besmisao, Gordost... Ima ih zaista mnogo. Možda čak i više nego uslova koji me sputavaju, poput Svesti, Inteligencije, Misli, Znanja, Slobode, Vere, Ljubavi, i ostalih hrišćanskih kalambura što ih ono smisli Bog.

Ja, Vulgaran, govorim umesto zlosrećnog čovečanstva, čija su usta zapušena, a koji misli da je “hvala“ i “izvini“ psovka i davno prevaziđena reč. Govorim u ime rušenja, gaženja i truleži. Govorim u ime svakog pojedinca ono što on pomisli makar jednom u životu. Tračarim, zavidim, potcenjujem, sahranjujem svaki uspon zarad sopstvenog održanja; jer, ako me nema, kako bi se iznova stvaralo, kako bi se naučilo kako se pobeđuje? Da mene, Vulgarnog, nema, kako bi ljudima bilo bez logosa koji osvešćuje, oslobađa i dovodi do spoznaje svega što je ružno u ovom svetu? Da me nema, kako bi ti zlosrećni hodatelji po zemlji razumeli sopstveni unutrašnji nagon za emanacijom? Shvatate li? Neophodno je negovati me da bi se stvaralo, težilo, želelo. Ja štitim od patetičnosti iluzije. Ponekad zavidim Mefistofelesu koji reče da stalno teži zlu, a stvara dobro, jer smatram da se to, u suštini, odnosi na mene.

Zato što volim čovečanstvo – potrebno je hraniti me iz utrobe i najdubinskijih pora ovog, još uvek, pristojnog bivstvovanja.

Jasna Rakićević