I bi (Teslina) svetlost - Prikaz romana „Moja ljubav Nikola Tesla“

Kad se roman o istorijskim ličnostima i događajima piše u prvom licu, i to iz ugla nekoga ko je bio neposredni svedok istorije, jeste važno iznova ukazati na istorijski značaj onoga što je uzeto za centralni motiv i radnju – mada, to u datom slučaju i nije najvažnije.

Mnogo je važnije da pisac, i pored toga što neminovno koristi istoriografske izvore, ipak ne poklekne i ne bude naveden da događajima i ljudima pripiše epohalni značaj pre nego što je taj značaj postao istorijska činjenica.

Naročito je teško pronaći takav balans prilikom pisanja romansirane biografije Nikole Tesle, koji je već za života u očima javnosti, a pogotovu u očima svojih prijatelja, bio smatran nesumnjivim naučnim fenomenom, a često i čovekom (u stvari, natčovekom) koji je izvan svih zemaljskih tokova i ljudskih kriterijuma.

Izabravši da iz ugla Tesline prijateljice Ketrin Mekmehon Džonson dočara život velikog naučnika, Ana Atanasković uspela je da pronađe balans između Tesle kao znamenite istorijske ličnosti i Tesle kao prijatelja koga tek treba upoznati, a uspela je da pronađe i balans između hronologije epohalnih događaja tokom naglog industrijskog razvoja i intimnih beleški o platonskoj ljubavi koja je vatrenija od telesne.

Koncipiran u vidu autobiografske beležnice koja obuhvata period od maltene pedeset godina, roman Moja ljubav Nikola Tesla (Beograd 2021) prikazuje mnogo više od odnosa između Ketrin Džonson i Tesle, jer samim tim što se beleške odnose na poslednje dve i po decenije devetnaestog i prve dve i po decenije dvadesetog stoleća, pred očima glavne junakinje odigrava se i razvoj Njujorka kao metropole, i razvoj američke književne i pozorišne scene, i gotovo svakodnevno nicanje novih tehnoloških dostignuća, pa najzad i Teslin višedecenijski rad sa svim usponima i padovima.

Ne opteretivši roman istorijskim i biografskim podacima koje sama Ketrin Džonson nije mogla imati u vidu, Ana Atanasković je načinila jedan spontan portret naučnika svetskog glasa, pa koliko god da je čitaocu jasno da pred sobom ima roman, a ne istorijski dokument (izuzetak su, naravno, citirana pisma za koja se zna da su autentična), ponekad je teško odoleti utisku da to zaista jesu lične beleške Ketrin Džonson, ili da bi upravo takvim rečima bile napisane kad bi stvarno postojale.

Podeljen na pet celina koje su imenovane kao osnovni elementi (peta celina je, uzgred, nazvana „Etar“), roman zapravo daje uopšteni presek života svakog čoveka, pri čemu se vazduh u mladosti, zemlja nakon zasnivanja porodice i vetar u starosti donekle podrazumevaju (barem iz konvencionalnog ugla), dok se vatra ponekad uopšte ne oseti, a etar ostaje kao nada koja bi nadoknadila sve ono što je tokom fizičkog postojanja propušteno.

Kad se vatra, međutim, oseti i doživi celim bićem, ona zauzima dominantno mesto u životu sve i da je veoma kratko trajala, pa je stoga segment sa tim nazivom najduži u romanu, a upravo u tim beleškama glavna junakinja romana najviše otkriva samu sebe, tačnije svoje erotske snove i svoje skrivene želje.

Vatra koju Ketrin Džonson oseća tokom poznanstva sa Nikolom Teslom lako je uporediva sa Teslinim naučnim dostignućima, koja su opasna koliko su i korisna, ali bez kojih savremeni svet više ne može opstati, uprkos tome što se zna da jedan pogrešan potez dovodi do eksplozije i uništenja.

Teslina svetlost, i duhovna i vizuelna, obasjala je čovečanstvo i ono je s njom uspelo da se saživi i da zahvaljujući njoj doživi novi napredak, a Ketrin Džonson neće videti samo sjaj, nego će osetiti i toplinu te svetlosti, što zna da opeče do neizdržive boli, ali bez čega ne bi bilo vatre koja čini intimni život svetlijim nego što bi inače bio.

Autor Dušan Milijić