Igre i igrarije

,,Vedar sunčani dan, kora hljeba, i krpa neba sa šakom zvijezda nad glavom – i ja ne mogu da zamislim veće ni stvarnije sreće: sve želje šute i čula dremlju, a misli imaju praznično ruho i bijele skrštene ruke“. Tako se završava najlepša knjiga na svetu, i počinje svako moje razmišljanje o životu i smrti. ,,Igra proljeća i smrti“ kako je prvobitno i trebalo da se zove, naziv je ipak preoblikovan u ,,Proljeća Ivana Galeba“.

Ne osvrćući se toliko na naziv, akcenat je ipak na onim rečenicama koje se nevino provlače kroz roman, neopažano na prvi pogled, ali vrlo aktivno ostavljajući utisak nerazjašnjenog u nama. Upravo je taj osećaj Vladan Desnica uspešno preneo i obojio atmosferu u pravu bolničku, zaglušujuću. Atmosferu nemoguću za rešiti, jer problema nema, ali je osećaj pitanja konstantno prisutan.

Preoblikovanje konstatacija u pitanje, i pitanja u konstatacije. Igranje činjenicama, razvlačenje istih i spajanje u novo. Analize i sinteze poput gline, tako se ova igra nastavlja u nedogled. Prelaz sa mora na šume i visoke planine u obzorje noći posmatrano kroz bolesnički prozor, zagledan u prošlost, Ivan Galeb se priseća sebe. U gomili ujni, tetaka, strina, igračaka i plača, traži sebe.

Dajući priliku svakom novom bolesniku, poistovećuje sebe sa njima, ne bi li stao u neki u tih kalupa. Nijedan mu ne odgovara. Sluša priče raznih prolaznika koji kroz situaciju pokušavaju da daju teoriju življenja. Nijedna se ne zadržava previše dugo u glavi Ivana Galeba. Izvetri sa njihovim odlaskom, i sa okretanjem novom danu, ili nekim apstraktnim odlascima u daleke dane detinjstva i svoga dede i violine i ljudi i prijatelja i klavira.

Oslikavajući napola uspelog violinistu, oslikava čoveka napola. Savremenog čoveka koji nikako ne uspeva da dođe do cilja, do zaključka. Stalno se kreće ali kao da se kreće u krug. Savremeni čovek je poput Sizifa, nikako da dodje do onog vrha kojem stremi. Ova knjiga prati misaoni tok takvih ljudi dok se kreću a stoje u mestu, i postavljajući dijagnoze, postavljaju temelje za nove teorije koje, naravno, pobije odmah sledeća rečenica.

Konfuzno stanje – zajednička crta svih bolesnika, ovde je oslikavanje umnog neslaganja pitanja i mogućih odgovara koji se dobijaju iz knjiga, od drugih ljudi i iz iskustva. Prosto nijedan odgovor nije zadovoljavajući jer se sve previše brzo menja, a život koji se posmatra iz bolničke sobe, kreće se brzinom koja je brža od odgovora, a sporija od budućnosti.

Iz bolničkih okvira ovakva stanja deluju bolesničko, ali se samo malim izmeštanjem koji korak dalje u prirodu ili kakvu kuću približava nama ,,normalnim“ ljudima. Kada samo malo pomerimo kameru ka posmatraču, i sklonimo je sa posmatranog, videćemo da nema velike razlike u današnjici između A i B. Paranoidno ponašanje, bilo u beloj atmosferi posteljine, ili kućnom ambijentu šerpi i lonaca, ne razlikuje se toliko mnogo.

Posmatraču je teško da prizna ali se više prepoznaje u bolesniku nego u modelima iz romana Mir Jam. Iako svi želimo da je obrnuto, situacija pokazuje drugačije. Ivan Desnica je samo slikovito prikazao, nameštajući scenu da bude malo drugačija od svakidašnje, današnjeg čoveka. Prikazujući psihičko stanje pojedinca, aludirao je na stanje nacije, koje se kreće već dugo identičnom putanjom. Svojim krajem romana, kojim sam ja otpočela ovo pisanije, stavlja jasno do znanja da nam nije ostavljeno mnogo opcija sem da se prepustimo prirodi i vratimo onom osnovnom što je zaista neophodno za smiraj čoveka u kasnu noć duboke starosti.

Raširiti ruke, raširiti um, vratiti se korenitom, bazičnom, bukvalnom, jedinstvenom. Progledati za svo lepo za šta smo dugo bili slepi i prigrliti sva sunca ovoga sveta.