Zašto sam čupao korov sa grobova

Sećam se vremena, kada me je pokojna baba vodila na groblje, o nekim godišnjicama ili zadušnicama. Još mogu da osetim jak miris nekog ukrasnog žbunja koje su svi sadili pored grobova, kao da je pokojnima važno da li im je iznad glave mirisna ruža ili kopriva. Jednom rukom me je vukla, jer sam uvek sporo i trapavo hodao, dok je u drugoj nosila punu torbu. Ona je bila od onih „valja se“ starinskih žena, koje jednom nogom žive u gradu, a druga im je ostala na livadi iza senjaka u njenom rodnom selu. Ni danas nisam siguran da li sam joj teži teret bio ja, ili teška torba puna hrane.  

Nikada nisam smatrao da su groblja samo tužna mesta gde se klima glavom u tisini, ili pak samo plače ili kuka, te mi zbog takvog doživljaja nije ni smetalo da, dok sedim na ogradi groba nekog deteta koje se udavilo, držeći pileći batak u ruci krezub kidam meso, a drugom vec tražim sledeći. Grobljanska torba je služila samo za groblje i njen sadržaj je uvek bio isti, razlika je bila samo u tome da li je vreme posta ili mrsa. Pre nego što bi krenuli kod kuće sam obigravao oko nje gledajući u zavijene tanjire i nestrpljivo očekujući da ću tamo, na groblju, u jednom od njih ipak videti pečeno pile, a ne ribu. A bilo je tu svega, jer se valjalo da bude svega. Gibanica koja je morala da bude vruća, kuvana jaja, sir, malo pršute, pogača, pečeno pile i na kraju štrudla i „ružice“. Ako nekada i nisam bio gladan moja „valja se“ baba me je terala da jedem i tako se odužim svojim prababama, jer se jelo za njihovu dušu. Za pradede se pila rakija, ali sam za to bio mali tako da su meni uvek pripadali zalogaji pokojnih prababa, sažvakani ustima deteta. Kada se završi ritualni grobljanski ručak, ja sam šetkao od jednog do drugog groba, otkrivajući da moja nije bila jedina „valja se“ baba na groblju, već ih je bilo mnoštvo. Mora da je svaki grob imao po jednu takvu, jer sam viđao ostatke grobljanske gozbe uz krstove i spomenike, na papirnim tanjirićima. I na svakom je bilo i šećera u kockama i to je ostala misterija za mene do današnjeg dana. Šoljice za kafu sa tacnama, tanjiri i pribor, čak i zapaljene cigarete su bili stalni inventar, kao da je dobri Bog u međuvremenu dodao i kakvu zapovest koja se odnosila samo na groblja i ručkove na njima.

Vreme je prolazilo i moja baba je i sama od one „valja se“ postala ona za koju se valja. Odnela je sa sobom tu mističnost spremanja grobljanskih jela, jer pečeno pile nikada nema isti ukus kod kuće i na groblju. Moja majka nije nasledila taj talenat, niti je pristalica „valja se“ tradicije, tako da sam negde na sredini vremena u kojem sam počinjao da shvatam šta predstavlja hrana nad kostima umrlih naglo zaustavljen. Mislim da bih, da su mi dali samo još malo vremena, odgonetnuo i tajnu sećera u kockama, ali me je babina smrt preduhitrila i ostavila bez odgovora. Bilo mi je nekada žao što smo na njen grob odlazili samo sa svećama i cvećem, jer i danas čvrsto verujem, da bi se ona tamo negde gde se naslađuje nebeskom manom, ipak više obradovala pečenom piletu nego nekoj retkoj vrsti orhideja. Pošto sam ostao uskraćen za sav taj blagoslov u hrani koji je pokojna baba pripremala, ostajalo mi je puno vremena sa kojim nisam znao sta ću, već sam šetao od jednog do drugog groba, čitajući imena, godine i retke epitafe. Grobovi su ostali manje više isti, samo je rastao broj onih koji su imali mermer sa svih strana naspram onih koji su imali zasade raznog cveća, kako bi cvetalo preko cele godine. I onda sam uvideo da je u tom tihom carstvu usnulih, korov počeo da ubija ono malo lala, irisa i ruža. Uništavale su to cveće i gušile neke divlje biljke, neki ružni žbunovi, bodljikave trave i čičak. U stvari, uništio ih je zaborav najbližih i nekada najvoljenijih. A to nisam smeo da dozvolim.

Od tada sam često odlazio na groblje, obišao bih svoju „valja se“ babu, požalio joj se kako mi nedostaje onakva pečena piletina i počinjao da čupam korov. Prvo sa obližnjih grobova, stidljivo, da ne remetim ni pokojnike ni čuvare. Plašio sam se da me neko ne vidi, da ne naletim na nekog unuka koji je došao da radi to isto na grobu svoje babe, ali sam se vemenom, kada sam uvideo da jedino Bog na njih nije zaboravio dokazujući to upornim izrastanjem korova, oslobodio. Obilazio sam sve grobove, sa krstom, granom, polumesecom, petokrakom, neke bezimene, jer su se slova sprala, neke daleke, po ćoskovima, usamljene i tužne grobove samoubica. Kao da za mene tada ti mrtvi nisu bili mrtvi nego ljudi koji su samo bili tu gde jesu sa svim pravima koja su im za života pripadala. I sa pravom na dostajanstven grob, bez korova, psećeg izmeta ili plastičnih kesa. Morao sam da radim to, jer sam tako bio u vezi i sa svojom babom, koja bi svaki put pre nego što bi raširila stolnjak da na njega stavi pile, počupala nekoliko travki sa groba. Osećao sam tada, kao da mi je ona negde odmah iza leđa, spremna da na svaki grob postavi po jedno „valja se“ pečeno pile. Za svaku tu dušu i svaku kost ispod zemlje, ne gledajući ko je ko, samo prateći mene dok čupam taj korov.

Na trenutke sam pomišljao da prestanem sa tim, ali sam odlazio i dalje i čupao korov sa grobova, vraćajući sećanje, makar samo prividno i spolja na te ljude koji su tu počivali. Ja sam siguran da na mom grobu neće nikada stajati pečeno pile, ali možda sam to radio baš iz tog razloga, plašeći se dana kada će i mene da proguta korov i prekrije zaborav.

Više ne idem da čupam korov. Više ne jedem pečenu piletinu. Sada samo ponekad u snovima popričam sa babom. I čujem je kada kaže:“ Jedi, valja se.“.

Nebojša Stefanović