Izabranik

Neko veruje u sudbinu, neko u svoju životnu misiju, a neko u Božiji plan. Pisci, obično, veruju u svoj talenat. Za grofa Tolstoja, recimo, kažu da je, osim što je bio veliki pisac, bio i veliki vernik, ali, ako je verovati kazivanju njegovih prijatelja i biografa, ipak je napustio ovaj svet ne izmirivši svoje račune sa Bogom. Gorostasu iz Jasne Poljane ne samo da nije nedostajalo udobnosti i komocije, već mu je još što-šta u životu s lakoćom polazilo za rukom, premda se ne treba zavaravati da je bio lišen briga i problema svojstvenih svakom živom stvoru. Tako se potkraj svog života požalio jednom svom kolegi piscu, rekavši mu rezignirano kako ga Svevišnji nije pozvao da odaje Njegove tajne, već da opisuje svet, a da je mogao da bira on bi svakako izabrao ono prvo, i smatrao bi to svojom svetom obavezom. Međutim, ako smemo da primetimo, za jednog drugog „heroja duha“ Svevišnji kao da je imao na umu baš onakav plan kakav je za sebe želeo Tolstoj! Reč je o Beli Hamvašu, koji je, kao što znamo, veći deo života bio pogođen usudom anonimnosti i nemaštine. Mnogi njegovi poštovaoci veruju kako su njegova otuđenost od društva i izostanak i prednosti i mana uobičajenog građanskog života znatno doprineli da se njegova erudicija i prozrenje uzdignu do tako kolosalnih visina, do poniranja u samu srž bivstva i bivstvovanja. Stoga, mislim, ako nije prevelik greh poslužiti se Tolstojevim rečima, za njega bismo onda, možda jedinog u dvadesetom veku, s punim pravom mogli reći i time mu odati dužno priznanje – da je on taj izabranik koga je Svevišnji pozvao da odaje Njegove tajne, umesto da opisuje svet!