Izgubljen osmeh

Izgubljeni osmeh

Ne daj se, Petre, dok te godine čupaju iz korena,

skidaju s lica koru crtajući ti boru na licu.

Zaustavi vetrove da ne raznose tvoje lišće u odaje

umornih i sumornih sećanja.

Nemoj da pamtiš zaborav i ne daj mu da se on tebe seti.

Ne daj se ni kad sedam godina prođe kao jedna,

čuvaj svoje ogledalo, ali se ne ogledaj.

Ti si zauvek mlad.

Ne predaj se ni kad ti oči izgube bitku sa vidom.

Slep si rođen da bi progledao.

Pogled ti se umorio i njemu je vreme za umor,

ali tebi još nije.

Život je pred tobom.

Zašto mi govoriš da mu se ne živi? A tebi?

Čuješ li plač izgubljenih dečaka?

Čekaju da ih pronađeš, da im vratiš osmeh,

ali moraš prvo svoj da nađeš.

Ja ću ti pomoći.

Prevrnućemo svaki Sizifov kamen,

skinućemo pantalone sa svakog oblaka i sešćemo na mesec.

Brojaćemo zvezde. Pusti nam krila, Petre, da uzletimo!

Znam da ti se hrabrost predaje, ali ti srce ne daje

da se predaš dok kuca na nepoznata vrata.

Misliš da se iza njih krije tvoj osmeh?

Ne!

Iza tih vrata je klopka, kavez za ludake iz koga se

ne može pobeći.

Nema svaki ulaz izlaz, Petre!

Ne dozvoli da ti radoznalost požuri ni kada krv

pocrni od muke.

Ne zaboravi da je bila plava dok je strujala

u žilama junaka, a ne kukavice.

Znam da te ovo čekanje nervira, ali sve će proći…

stanimo u red.

Nije kulturno da idemo preko reda.

Seti se, Petre, one melodije koju Pan svira.

Pleši sa mnom.

Zaigrajmo u tišini.

Hoću da joj srušimo zvučni zid koracima naših krila.

Možda tad osmeh sam naiđe.

Ne verujem da je zauvek otišao.

Ništa ne odlazi zauvek osim života.

A život je od rođenja svima omča oko vrata.

Nije li taj paradoks smešan?

Jeste, ali nemaš osmeha.

Gde si izgubio osmeh, Petre?

Možda na istom mestu gde i ja svoj.

I gledaju nas odozdo kako ih tražimo.

Smeju nam se zajedno u društvu mrtvih pesnika.

Ana Jovanović pokloniće 5 primeraka svoje zbirke pesama vernim čitaocima portala Konkrertno.