Jednoj ženi

Ne, ti nisi stvarna,

jer stvarnost ne izgleda tako.

Stvarnost je bajat hleb u gladnim ustima

zaliven mladim užeglim vinom starog života.

Stvarnost je miris trulih trešanja,

miris bola, osećaj patnje;

Prokuženi početak

kažnjen nakaznom slikom svog kraja.

Stvarnost je bič naših snova;

puna raka pokopanih želja,

osmeh i podsmeh,

komedija ljudi i groteska čoveka.

Stvarnost je lepa samo kada se ugasi svetlo

ili je mesec sakrije u prirodnoj tmini,

stvarnost vredi samo u mraku, prekrivena iluzijom i maštom

pre nego što je jutro kao kakvu kurvu otkrije

i učini da bude stvarna.

Stvarnost je soba koja svesno pamti,

kauč koji grešno ćuti, sat koji kuca, vreme koje stoje,

ono nevreme tmurno i ljuto što stalno dolazi

i život koji u strahu od sebe, ka svojoj suprotnosti ide.

Stvarnost je beg od stvarnosti

stav mirno pred ogledalom, sa gomilom stida

zbog onoga što vidiš;

ali i kojim zrnom ponosa što uopšte možeš da stojiš.

Stvarnost je poluprazna čaša iznemoglog pijanca-

moleban, molitva i opelo,

krov nad nebom na kojem glave vise-

glave drske i prgave ćudi,

što se usudiše da pogledaju preko.

A ti? Gde si ti u toj priči?

Rekoh: ti nisi stvarna!

Ne laži, nisi

jer stvarnost ne izgleda tako.

Tebe mleko kao da nije dojilo, nego zalivalo

i more bujno i jedro, suvog oka

zbog tebe u kap se slivalo.

Čak i zemlja gorda, što kao Ala sve ka sebi vuče

pod tobom ponizno leži,

da se iz nje uvek iznova rađaš.

Koje su Rajske vile snim blagim tebe snile

od žeđi Hada krile,

Bogu na milost dale;

reči Bogorodice kroz usta tvoja slale-

reči što su za oprost znale,

na zgarištu mom punom praha

u prah pale.

Sve mi se čini da kada naga uđeš u vodu

ne pereš se ti vodom, nego se voda tobom pere

jer i ona jadna od rđe grešnika zatrovana

svoj glib bi s tobom da spere.

Ne pričaj mi o stvarnom, ti grofice mojih nadanja smelih

nemoj večnost s prolaznim da deliš

nemoj o prljavom ti zlatnog sjaja

nemoj o stvarnom ti delu raja.

Ne govori molim te

muči, ćuti, ne zbori!

Pusti ljubav neka u strasti sagori

pusti život moj meni, da me mori;

ostavi smrt da se sa smrtnikom bori.

Ti stvarna nisi,

a dušu svega željnu, je o stvarnom lagati lako,

ja ipak, znam:

stvarnost ne izgleda tako.