Južnjačka (poezija)

Vikaj me noćas,

želim da te čujem.

Prezren i sam

kraj pendžera bdim.

Svoj grob si kopam,

tuđu sreću kujem;

Vikaj me,

noćas,

ja ne želim da spim.

Vikaj me nežno -

kô što sestra vika,

palog brata kome vrag uze kroj.

Vikaj me strasno -

kô što deva vika,

kad joj telo traži drugog tela poj.

Vikaj me golubice,

grešnice;

Ti prezrelo grožđe,

moje duše rat.

Budan tvoju blagost snujem.

U svom korovu gnjilom,

za teb' si čuvam jedan večni cvat.

Palo je srećo...

Palo je i ono što stajalo nije.

Crno i belo kao brat i brat.

Tebi pevam,

sebe oplakujem;

Godine ružim,

a prosim jedan sat.

I sve zalude svoje

bacio sam u ambis.

I mrtvom konju

poljubio sam kas.

Bos u mraku po kaldrmi šećem,

tražim svetlo,

tražim nas.

Vikaje me,

kumim te,

krvca mi je ledna.

Učini nešto da ponovo vri.

Srce iska tvoja usta medna.

Srce neće,

noćas da spi.

Ču' eš li me kučko!?

Razum si gubim.

Ja razum -

a ti da si progutaš stid.

Noćas si moja,

noćas te ljubim,

tobom da lečim

svih rana brid.

A sutra si čekaj...

Čekaj da pci lanu.

Da pci lanu na mesec žut.

Pa kad vidiš zvezdu da se tebi smeši,

briši suze srećo,

briši...

Tvoja luda je našla svoj put.

JUŽNjAČKA

Povikni me nećaske,

željujem da te pak čujem.

Jadnik sam, prkaj pendžer dremem.

Moj si grobak iskopujem

tuđ kasmet da si iskovem.

Vikaj me onakoj milosno -

kako sam sestra znaje  da vika,

urnisanog bratliju koga đavol zaoglavija.

Vikaj si me onakoj najmilo -

ko što devojče umeje da povikne,

kad voj snaga traži mušku snagu što poje.

Vikaj me ću te molim golupče grešno,

prošlo ti vreme ko na grozje što projde,

s dušu se jedva živ borim -

tvoju ubavinju budan sanjujem

 u moju gnjilu,zapustelu dušu -

 a još si za tebe čuvam najubavu kitku.

Sve je propalo kasmetu moj,

padnulo i onoj što neje stojalo.

Crno i belo ko dva  brata...

Pesne ti na tebe pojem, mene si živog oplakujem,

sudbinu si prokletu pustošujem;

I kad te sreto taj pusti sat

godine pustosujem što otidoše

i ne vrnuše se više..

I sve bi moje boljke u jendak da frljim,

na konja mrtvoga da cunem kas.

 S bose noge po kamenje da si  odim,

tražim si  videlce, tražim si nas.

Povikni me ko Boga te molim,

ko mojega kuma te kumim prokletijo.

Krv mi se u žile sledenija...

Uraboti nešto da mi ponovo uzavrije;

Srce iska da cune usta tvoja crvena,

njega nećaske san neće da vati.

Ču li me kučko prokleta da si!

Pamet mi se radi tebe potika.

A ti da si guneš tvoju bruku i sram;

Necaske da budneš moja da te celivam,

sas tebe da lekujem rane što bridu.

A jutre kad savne i kučići zalaev,

onakoj na mesec kad počnev da rpcev;

E tag će si ubavo vidiš

zvezdu što ti se usmivka,

obriši suze srećo moja,

obriši sas peškirče el sas šaku;

Tvoja brljiva glava, belki je našla put.

.....

*U prvoj verziji pesma je pisana uz delimičnu upotrebu prizrensko-timočkog dijalekta. U drugoj verziji, upotreba istog dijalekta je potpuna, uz upotebu arhaičnih južnjačkih izraza. Saradnik na drugoj verziji - Gmitra Sinadinović.

*Vikaj me - zovi me.