Književna nezainteresovanost “online generacije“

Kultura, pisanje, esencija stvaranja, sve su to važne stvari koje čine čoveka potpunim. Potreba za izražavanjem i smišljanjem novih ideja datira još od postanka čovečanstva. Čovek kad piše, crta ili peva, on stvara. To se zove umetnost. Tačnije, pokušaj prikazivanja veličine duše kroz stvaranje.

Živimo u modernom vremenu, u kom su mlade generacije naviknute na brz razvoj tehnologije. To su takozvane “online generacije“. Današnja omladina je obasuta raznim vidovima kulturnih dela, ali nažalost, ne mogu da razlikuju kvalitetno umetničko delo od onog nametnunog. Stiče se utisak da su izgubili osećaj za stvaranje. Mladima je lakše da odgledaju film o nekoj određenoj knjizi, nego da je pročitaju, a kamoli da pokušaju da napišu nešto. Knjige su im postale odbojne i teške, u zavisnosti od štiva. Poznata je činjenica da je knjiga “Hari Poter“ promenila štošta u 21. veku. Iako knjiga sadrži preko 800 strana, mladi su čitali i za manje od dve nedelje. Više se ne može govoriti da oni ne mogu da čitaju, već da ne žele. Mladi su se preselili u virtuelni svet, u kojem vlada tehnologija. Možda ih upravo to sputava?

Knjige prelaze u pdf izdanja, a stvaranje bez kompjuterskih efekata kao i da nije stvaranje. Biblioteke su postale pusta i zabačena mesta, gde odlazi samo određena populacija koja voli da čita, a i oni su retki. Gotovo svi su prešli na neku od poznatih društvenih mreža, gde se takmiče ko će imati više uspešnih statusa. Zanimljiva je i činjenica da omladina na društvenim mrežama ne čita kulturne članke, iako su dostupni. Fotografija, naročito selfi, mnogo je interesantnija od pisane reči.

Mada, i dalje se čini, da su se stariji umetnici bolje snalazili od današnje omladine. Kada se pogleda današnja statistika, pesnici i pisci koji objavljuju svoje radove (autori koji su afirmisani) imaju od 40 godina, pa na dalje. I to ne zato što su oni bolji, već zato što se omladina ne usuđuje da stvara u toj meri, kao starije generacije. Stariji pisci su se trudili da urade nešto novo, da promene svet. Nisu svi jurili bogatstvo i slavu. Pitanje je, da li se toga mogu držati sadašnje generacije? Da li se mogu žrtvovati i braniti svoj stav, iako ih javnost, zajedno sa stručnom kritikom, napada i vređa? Možda oni ni ne žele da stvaraju? Zašto ne žele da stvaraju, to je pravo pitanje. Šta ih to sputava? Zašto im je lepše da čuju neku pesmu na internetu, koja ima više stotina miliona pregleda, nego sami da napišu tekst? Zar čovek nema više ništa da kaže? Verovatno je u pitanju strah da će se njihove pesme i priče raširiti po društvenim mrežama, i pretvoriti u njihov lični poraz. Njihovi vršnjaci u svemu traže povod za ismevanje. Jedna pogrešno postavljena rečenica ili fotografija, i oni će je odmah osuti kritikama. Pritisak i želja za dokazivanjem su jedno od svakodnevnih pojava na društvenim mrežama. Plaše se da će se taj isti internet, koji neke ljude čini megazvezdama, okrenuti protiv njih samih. Mladi su zamenili stvaran svet virtuelnim. To je njihova slaba tačka koja ih sputava.

Treba raščistiti par stvari, što se tiče vremena, mladi ga imaju i previše. Slobodno vreme ne koriste da unaprede svoje lično znanje, već radi dopisivanja i igranja kompjuterskih igrica. Kad mogu da stavljaju statuse na fejsbuku „dosadno mi je, aj neko na čet“, ili „smor“ svaka dva minuta, onda imaju vremena na pretek, zar ne? Složićete se da niko ne stvara zato što mu je dosadno, ili zato što to svi rade, već zato što nešto želi da kaže, ili da promeni. Zar je moguće da nam stiže generacija koja neće ništa da menja? Što dalje implicira da su zadovoljni svetom oko sebe? Ranije su ljudi bežali iz realnosti, ali su stvarali svoju, lepšu i bolju. Današnja omladina ne stvara bolju, ona odlazi u nametnutu virtuelnu stvarnost. Iz svega toga se čini da je lakše politi se kofom hladne vode, nego napisati prvu pesmu, nacrtati crtež, uraditi bilo šta kreativno. 

Đorđe Grmuša