Konkretno: Mirjana Đurđević

Mirjana Đurđević je sasvim nesvakidašnja književnica. Doktor je tehničkih nauka, a da postane pisac rešila je jedne oktobarske noći, kada je nestala struja, a došla demokratija, 2000. godine. I od tada piše neumorno. Priča se da određenim beogradskim krugovima kruži kletva „Dabogda te Đurđevićka stavila u roman“. To bi značilo da ste nešto opasno zeznuli, a sad ćete i da nagrajišete.

Ume da piše tako da osvoji neke od najprestižnijih nagrada u regionu. Nagradu „Meša Selimović“ dobila je za roman „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“. Finom naracijom, britkim dijalozima i neobičnom duhovitošću, upoznaje nas sa kalmičkim narodom mongolskog porekla, koji je živeo u međuratnom Beogradu. Beograd je tada bio prava metropola, u kojoj se gradila prva evropska pagoda. U romanu se pojavljuje i „prethodna reinkarnacija“ autorke – Mica  Đurđević, aktivistikinja Pokreta za ulepšavanje Vračara, učiteljica u školi mačevanja i boksa, i teračica modnih šizova.

Za roman „Deda Rankove riblje teorije“ dobila je nagradu „Žensko pero“. Po toj teoriji, žene se dele na radodajke, sestre, saksije i okupatorke. Ravnotežu drži baba Natina teorija o somovima. Inače, krucijalno pitanje je da li dobra riba mora da ima velike grudi, ili ih može zameniti kraćom nogom.

Ženski likovi Mirjaninih romana su vrlo živopisni, neulepšani, i po pravilu iščašeni, a ovo su samo neki od njih:

„Treći faktor ili sama žena u tranziciji“ - nesnađena Rozalija pokušava da svoj profesorski budžet dopuni osnivanjem NVO, ali je pred realizaciju projekta obavezno zeznu neke barabe i maznu joj i ideju i novac.

„Bremasoni“ – čitava ženska masonska Loža Velike Bratanice, sa Velikom Tetkom, Velikom Babom, Velikom Alapačom, Velikom Metlom, itd, posluje uporedo sa muškom ložom koja se samouspavljuje, pred početak Drugog svetskog rata.

„Bunker Swing“ (pisan u četiri ruke, sa Brankom Mlađenovićem) – udovica Anđelka Vajs počinje da peče rakiju od suvog grožđa, usred Amerike, usred prohibicije, živeći u kući sa tri muškarca. Svašta je snalazi – od italijanske mafije, do jednog raspopa – a i ona se nekako snalazi.

U sedam parodija na kriminalističke romane, glavna junakinja je Harijeta (prljava inspektorka, dakako), koja se u svakom romanu bavi nekim zločinom. Svaki od ovih romana je dijagnoza nekog dela našeg društva. Tako se u romanima Mirjana obračunala sa građevinskom i komunalnom mafijom („Jacuzzi u liftu“), onkološkom mafijom („Čim preživim ovaj roman“), ali se bavi i „Ubistvom u Akademji nauka“, srpskom dijasporom u Americi („Parking Svetog Savatija“), kulturnom elitom („Leš u fundusu“). Ukratko, stiče se utisak da kad neko ozbiljno iznervira Mirjanu, dobije zločin u svom miljeu, rešavanje zločina se uvali Harijeti, i – eto romana!

Veliku pažnju je izazvao roman „Prvi, drugi i treći čovek“, u kome se izvesni haški optuženik bavi psihijatrijskom praksom usred Beograda, i to dve godine pre hapšenja dr Dabića, alijas Radovana Karadžića. Tada su i Rusi poslali TV ekipu da je usnime.

Kaže da za nju pisanje predstavlja alergijsku reakciju na život i individualni politički angažman. Na nečiju primedbu da piše „laku literaturu za teške intelektualce“, odgovorila je da su svi navedeni pojmovi relativni.

A evo kako je odgovorila na naše pitanje.

Konkretno: “S obzirom na to da ste u trenutku prelomnom za našu modernu istoriju, prelomili da postanete pisac, da li strahujete od onoga što bi moglo da vam padne na pamet u trenutku kada budemo primljeni u EU?”

Mirjana: “Naprotiv, optimistično verujem da ću u tom trenutku već biti pod kontrolom dr Alchajmera, te da ću se sećati jedino mladosti u kojoj sam već bila Evropljanka. Sedeću u jednom pariskom lokalu i golubovima pevati 'Pioniri maleni...' Ne! Golubovi su u Veneciji! Dakle, sedeću na Trgu Sv. Marka i piti kapućino s Đovanijem. Ne! Ne poznajem nikakvog Đovanija. Sedeću... I gde je, dođavola, taj doktor, u čekaonici sam već godinama? A voda nadire! Mislim, mogu da se pravim blesava kol’ko hoćeš, ali živim u Beogradu. U koji nadire kaljuga, sa svih strana a ne samo iz Savamale. Pod tim okolnostima odista nisam u stanju da 'vidim' budućnost ni na ličnom, ni na opštem planu.”

E, romani su joj baš poput ovog odgovora. Pročitaš, nasmeješ se, ali ti ta uzgred pomenuta kaljuga ostane, kljuca te u mali mozak, i podseća u kakvom društvu živiš. Kako i sama kaže u “Parkingu Svetog Savatija”, likovi i događaji su isključivo plod bolesne mašte pisca, a svaka eventualno uočena sličnost sa realnim ljudima i situacijama, plod je isključivo paranoje čitaoca.

Nažalost, njen prvi roman “Čas anatomije na Građevinskom fakultetu” ne može se naći u knjižarama.

Da bismo zaokružili priču o njenim romanima podsećamo da je napisala i mušku melodramu “Aždajin osmeh” i istorijsku izmotaciju u deset iluminacija “Čuvari svetinje”, o sudbini Miroslavljevog Jevanđelja.

Prve romane je izdala sama, a zatim su objavljivani u izdanju Agore, Čigoja štampe i, poslednjih godina, u izdanju Lagune. 

Ljubinka Boba Nedić